Dve nove ljubavi ( završena )

Dvadeset šesti deo :

Aleksej pov
Marija nas saziva sve na ručak. Sedam za barski sto, a pored mene seda Ana sa još par devojaka. Ćaskaju već desetak minuta o nekim nebitnim temama, a ja ne mogu a da ne primetim da Helena još nije sišla. Baš u tom trenutku kao pozvana, spušta se niz stepenice sa drugog sprata.

Nije ni pogledala ka meni, iako sam video neku nesigurnost kao da se sama sa sobom bori. Znam kako joj je. Seda pored Tee i počinje da jede svoj giros. U tom trenutku shvatim da ja svoj nisam ni načeo. "Nisi gladan?", pitala Ana koja jede neke svoje biljke da bi kako ona kaže ostala fit. Kao neka ovca pase travu. Nasmejem se preglasno, ali prikrijem to kašljem. U odgovro na njeno pitaje nastavim da jedem. Ako ćemo iskreno malo mi je dosadila ta njena potreba da uvek sve bude savršeno.

Posle ručka čekam Elenu i Vuka da dođu. Oni su Marijini prijatelji i od kad znam za sebe dolaze ovde sa nama svakog leta. Nikad mi nisu smetali. Čak, šta više, Vuk je bio sjajno društvo s obzirom na to da bih u suprotnom bio jedino muško među svim ovim devojkama. Ove godine nas je nešto više nego prethodne,a li to je znog novih članova. Automatski pogledam ka Heleni, koja već gleda u mene. Sedi na kauču i čita knjigu.

Ne mogu da je pročitam. Ustaje i vraća knjigu koju je čitala na policu, a zatim izlazi na trem. Izlazi mi iz vidokruga i ne mogu da odolim. Krećem za njom. Hoda ka plaži i beć zna da je pratim. Kad se nađemo dovolno udaljeni od ostalih naglo se okreće ka meni. U njenim očima vidim bol.

"Zašto sve ovo radiš? Jel ti mene smatraš nekim socijalnim slučajem? Besplatne navodne pripreme? Jel si i ostalima platio ili sam samo ja jadna mala devojčica kojoj treba sažaljenje?", pita povređeno i već kreću suze da joj se slivaju niz obraze. "Izvini, molim te, što nisu svi savršeni kao prokleta Ana i što nemaju brda love za rasipanje!", sad se već dere.

"I dosta mi je više", kaže ali je ne prekidam jer imam osećaj da tu ima još. "Dosta mi je da me jebeno zavlačiš. Nisam ti ja krompir koji sortiraš - oćeš, nećeš, oćeš, nećeš. Odluči se bre više, nisi dete. Prekini sa tom igrom toplo-hladno!", nastavlja.

Ja je gledam i osećam da se sve u meni slama po prvi put u životu. Ne mogu da podnesem da je gledam ovako ranjivu. "Ja..", počenem, ali ne znaam šta bih rekao. "Ne.", preseče me. "Nisam završila.", kaže. Samo klimnem glavom. Ali ona ne govori ništa. Okrene se ka moru. Udiše i izdiše duboko smirivajući se.

"Zašto to radiš?", pita a glas joj se lomi. "Zašto mi konstantno plivaš mislima. Kao da si se kao neka ptica nastanio tu, napravio gnezdo i ne planiraš da odeš u skorije vreme.", kaže. "Izluđuješ me.", doda tiho. Sad ja krećem da pričam. "I ti mene izluđuješ, Helena", derem se. "U jednom momentu je sve savršeno i onda se odjednom pojavljuješ ti i ja više od tad nisam svoj.", kažem isfrustrirano.

"Pa čiji si onda?", pita. "Anin.", odgovara na svoje pitanje sarkastično. "Ne, Hel. Tvoj sam.", kažem ono što sam dugo pokušavao da ne prihvatim. Toliko sam se silno trudio da ubedim sebe da to nije istina, ali sad kad sam izgovorio te dve reči shvatam da ništa iskrenije nisam rekao već duže vreme.

Helena pov
Tvoj sam. Te dve reči. Najlepše reči koje sam čula, izgovorene od osobe koja stoji par koraka iza mene. Sanjam li? "Ne igraj se sa mnom, molim te.", kažem i okrećem se ka njemu gledajući ga kroz suze. "Stvarno nemam snage za još patnje i bola. Ako imaš srca, molim te ne lomi moje više nego što je već bilo slomljeno.", kažem mu iskreno.

"Helena, mrtav sam ozbiljan.", kaže, a moje srce napravi salto. "Tvoj sam, moj mozak, moja duša, moje misli, moja čula, svuda si. I ne želim da ikad odeš iz bilo kod od navedenih delova jer ne znam da li bih to mogao da podnesem. Ti si kao neka droga i opijaš me u potpunosti.", kaže i čujem ranjivost u njegovog glasu. Iskren je. "A Ana?", pitam nesigurno. "Zajebi Anu. Mi čak nismo ni u vezi. Uskoro će godinu dana od našeg raskida koji ona ne može da preboli.", kaže.

"Dođi.", kaže i širi ruke, a ja mu padam u zagrljaj. Grli me sa tolikom nežnošću, kao da sam od stakla i plaši se da se ne razbijem, da ne nestanem. Uzvraćam mu zagrljaj isto. Stapamo se i gubimo se jedno u drugom. Osćema se kao da mi se baterije iznova pune i kad se odvojimo idalje osećam toplinu njegovom tela u venama.

anonimneprice : ostavite 🌟 i mišljenje 💗 ps. još par delova do kraja priče ☺️