Slatko Sanjaj Anđele: Grešne Duše [Dio III]

XII poglavlje

Cupkala sam nogom iz nervoze, Bože koliko mrzim tog muškarca. Pogledala sam na sat nije prošla ni minuta, a činilo mi se kao sat...

-Možeš li da prestaneš i da se smiriš bar na dvije minute?-razbio je tišinu, te me tako natjerao da pogledam u njeg. Ležao je opušteno kao da uopće nije bio ranjen, iako je bio i to teško, bar po mojoj procjeni. Nije me mogao vidjeti zbog položaja na kom sam se nalazila. Prestala sam cupkati, ali nervoza me nije popuštala. Zašto njemu smeta toliko što sam došla? Nisam ništa loše uradila. Još poteže i pitanje mog odnosa sa Lukom. Zašto njega to uopće interesuje? Pa on je mene ostavio ne ja njega. Idiot... Potegao je rukom za čašom, ali mu je bila daleko, ista čaša koju je meni dao Marko. Nisam ga mogla gledati kako se pati za čašom vode, ali se u meni razum borio sa srcem. Na posljetku sam odlučila da ustanem i dodam mu čašu. Bar sam ostala čovjek, koliko god je on život iščupao iz mene. Napio se i vratio čašu na stol, ali sam imala osjećaj da tu nije kraj svemu.- Nisam rekao da mi smetaš i to nije bila tema rasprave. Samo sam...

-Ne zanima me.-prekinula sam ga.- Kad sam trebala tvoje objašnjenje nisam ga dobila, sad mi ne treba i ne želim ga zašto onda da mi objašnjaješ išta?-suzdržavala sam bijes i tugu da se ne vide, moleći Boga da uspijem u tom naumu.

-Anđele, ja...

-Ne zovi me tako. Ustvari, ne zovi me nikako. Molim te. Ne, preklinjem te!- mogla sam osjetiti kako mi maska pada. Zar baš pred njim? Zar baš sad? Za osam godina ni pred kim moj štit nije pao, sagradila sam jako visoke, jako izdržljive zidove oko sebe i ostataka mojih emocija, ali pred njim, taj zid činio se kao lomljiv kao list papira. Skrenuo je pogled sa mene, a kroz moje gudi prošla je nevjerovatna bol. Tuga me lomila iznutra, ne znam, nedostajao mi je taj duševni mir, nedostaje mi taj život bez zidina. Vratila sam se na svoje mjesto i obgrlila koljena. Tako sam trebala nečije:"Sve će biti dobro." i ma koliko odbijala to da priznam boli me što me ne voli. Krajičkom oka sam vidjela kako je stisnuo šaku i upitala:-Boli li puno?

Nasmijao se:-Ma ne, biti upucan i skoro ubijen je nešto kao šala, ne dotiče me.-, iz nekog razloga, čak i u ovakvoj situaciji, meni je taj odgovor bio smiješan i prasnula sam u smijeh. Nakon toliko vremena, mene je uspio nasmijati muškarac koji me i rasplakao.

-Je li ja prekidam nešto?- začuo se Markov glas, a ja sam tek tad ustvari shvatila da se zajedno sa Nikolom smijem nečem što je on rekao. U isto vrijeme i Nikola i ja smo rekli:"Ne.", što je dodatno začinilo situaciju.- Tarik je došao, možeš kući.- na vratima se pojavio i onaj dečko koji mi je bio pacijent do nedavno. Kratko smo razmijenili poglede i ustala sam ne pozdravivši se sa Nikolom.

-Čuvaj se... -, tiho je rekao, a ja sam izašla iz sobe, čak i ne okrenuvši se. Sjeli smo u automobil, a Marko je već počinjao sa onim izrazom lica kao da bi htio nešto reći.

-Ne daj da te zavaraju riječi, vjeruj onome što vidiš u pogledu, on je najiskreniji.-nisam razumjela šta je htio time da kaže, ali Marko je bio smrtni ozbiljan pa sam odlučila da zapamtim. Okrenula sam se prema prozoru i uzdahla. Bože Nikola, zašto mi to radiš? Zašto nam to radiš? Zašto to radiš sebi? Zašto ne dopustiš da živimo oboje u miru? Nikola nedostaješ mi... Ne Mirjana, ne radi to sebi, on je tebe odbacio, ne žali za njim, nije vrijedan. Gricnula sam donju usnicu suzdržavajući se od nervnog sloma ponovo.

-Imaš li išta za piće?-pogledao me prvo iznenađeno, a onda je iz torbe izvadio flašicu rakije. -Hvala.- otvorila sam i nagela. Iako mi je peklo grlo, pila sam je kao vodu, bez prestanka.

-Lakše malo. Jaka je.

-Takva mi i treba...-zakašljala sam se, budala, znala sam da će me peči.

-Piješ li često?-upitao je zabrinuto.

-Lakše je reći kad ne pijem.

-Zašto?

-Tako je najlakše.-nije me više ništa pitao, ali sam bila 90% sigurna da će ovo reći Nikoli. Popila sam sve što je bilo u flašici i ostavila je. Kad smo stigli do grada rekla sam mu da ću sama doma, a ni sama nisam bila sigurna kako to da izvedem jer sam već bila pijana. Izvadila sam mobitel i pozvala Lea.

#Mirjana gdje si nestala?Zabrinula si nas.

##Negdje sam kod Carnaxa... Pff... Carnax.-rekla sam i počela se smijati.

#Ostani tu stižem.-naredio je, ali ja sam vecć bila polu-pijana.

## Ostanem gdje? Mirjana ne može stojati više...-rekla sam i sjela na pod prekinuvši vezu.

Bože Mirjana dozovi se, to što si malo popila ne znači da treba da se sramotiš po gradu. Sramota... Prasnula sam u smijeh ne znajući zašto. Leo požuri...

.:*:.

-Leo zašto mi nisi rekao da ona pije? Mislim u tolikim količinama.-probudila me buka i glavobolja, ma daj zar opet? Prošla su samo dva sata otkad sam se vratila iz Markove kuće. O Bože Nikola...

-Šta da vam kažem? Gospođo Pavić vaša kćer je možda malo postala alkoholičarka jer se razočarala u život?- pa upravu je nije to tema za preko telefona.

-Mogao si mi bar nagovijestiti, nešto, bilo šta... Moja mala djevojčica... Zašto je postala takva? Zbog Nikole?

-Da.

-Zašto joj onda nisi rekao? Znaš vrlo dobro da si mogao to spriječiti.

-Znam, ali i Vi i ja vrlo dobro znamo do čega bi to dovelo.-, već je postajao ljut.

-Ako joj ti ne kažeš ja ću.

-Reći će joj on, ako bude htio.

-Reći mi šta?- upitala sam gledajući u njih sanjivo a oni u mene iznenađeno.

~|~|~|~|~|~|~|~|~|~|~|~|~|~|~

*Ne pitajte hahahahah ne znam sta mi je bilo... Imala sam tako puno inspiracije i nista nisam iskoristila...

*Nadam se da vam se barem nesto dopada

*potrudit cu se da nastavke sto brze pisem ali nista ne obecavam jer skola i sve

*Cuvajte se

Voli Vas Vasa V_R ❤🐭