Slatko Sanjaj Anđele: Grešne Duše [Dio III]

XXVI poglavlje

-Znaš, ja nisam to učinio da bi ti poslije toga gledala u sve drugo osim u mene.- rekao je Nikola tiho, kad mi se približio. Sjedili smo za stolom ručali i iščekivali onih nesretnih šest sati da krenemo u akciju. Niko nije mogao jesti, ali su se tjerali. Svi smo znali da je šansa da nam je ovo posljednje jelo jako velika i željeli smo sve iskusiti do zadnjeg. Rosa i ja smo doduše imale lakšu misiju, ali sam bila u potpunosti sigurna da će ona htjeti otići u bazu nakon završenog posla da pomogne Rixonu i planirala sam tu mogućnost iskoristiti da se zajedno sa njom prošvercam do Nikole.

Na njegov komentar se nisam obazirala, bila sam previše postiđena, jedva da sam išta progovorila. Ne znam, sve je to uredu, nije do njega, ali sama pomisao na... Ludila bih, drago mi je, ali me i stid. Misli su mi švrljale kao u tinejdžerke i poprilično sam sigurna da su svi primijetili da se ne što dešava, što je samo dodatno pogoršavalo situaciju.

-Je li sve uredu mala?-upitala je Rosa, vjerovatno pretpostavivši da se bojim onog što ćemo večeras završiti. Bit će to borba za sve ili ništa.

-Hm? Mhm.- mrmljala sam, kada se Nikola zagrcnuo i prasnuo u smijeh. Sva je pažnja za stolom bila uperena u njega. Čuo je Rosino pitanje i moj "odgovor", stala sam mu na nogu u namjeri da mu dam doznanja da se smiri i ne privlači pažnju. Što je samo natjeralo Tarika da pogleda u Nikolu izmenađeno i cimne glavom kao da ga nešto pita, a ovaj je potvrdno odgovorio. Shvatio je, sjajno, baš sjajno. Razmišljaju li oni i o čemu drugom osim o tome? Ne, naravno da ne, a i zašto bi, njima je lijepo. Nije da nije i nama, ali mi bar nismo opsjednute time.

-Uskoro krećemo, budite svi spremni. Mirjana ti već kreni sa Rosom, a mi ćemo još podijeliti oružje. Uredu?- kimnula sam glavom na Markovo naređenje i mehanički ustala od stola. Nikola je izašao za mnom do sobe, mobitel mi je od sve zbunjenosti i straha ostao gore. Privukao me k sebi, ali nisam imala hrabrosti pogledati ga, ne još.

-Anđele, to što smo uradili je sasvim normalno, pogotovo u našim godinama. Ne moraš se toliko sramiti.- prstima mi je obuhvatio vrh brade i polako okrenuo moju glavu prema sebi. Nakon više od sedam sati pogledala sam ga u oči. Iako sam se na početku splela, nisam micala pogled. Upijala sam sjećanja, boju njegovih očiju, pogled koji mi je uputio sve, ponovo sam pokušavala da svaki njegov pokret svaku crtu njegovog lica, svaki dio njegovog postojanja zapamtim što sam bolje mogla. To nisam radila ja, radio je to moj strah da ga ne izgubim baš sad kad nam je krenulo, desilo se i prije, bojala sam se da će se desiti opet. Ne optužujte me...

Svezala sam ruke oko njegovog vrata i podigla se na prste, prislanjajući svoje usne na njegove. Mogla sam osjetiti kako mi suze klize niz obraze, kako mi cijelo tijelo drhti, a srce se steže. On mi je bio sve, on je bio cijeli moj svijet, nisam bila spremna da ga izgubim, ne sada... Stegnuo me u jači zagrljaj, jedna topla suza pala je na moje lice, plakao je zajedno sa mnom.

-Zašto plačeš anđele?- upitao je milujući me po kosi, skrivajući svoje suze.- Ovo nije kraj, vidjet ćemo se opet. Sutra u dva sata, Baiser, dogovoreno?- pokušavao me samo utješiti, ali ipak sam pristala.

-Sigurno ćeš doći?- upitala sam.

-Ako zakasnim više od deset minuta, zaboravi me. Ali neću zakasniti.

-Obećaješ li?

-Obećajem ti...- zagrlila sam ga još jače i polako se udaljila od njega. Poljubio mi je ruke i krenula sam iz sobe čuvajući mu ruku što sam duže mogla.-Sutra u dva sata. Baiser.

-Čekat ću te...- iako sam samo jednom rekla i to poluglasno, u sebi sam ponavljala po stotinu puta te tri jednostavne riječi koje su mi probadale srce. Izašla sam sa Rosom napolje i birala Danirin broj.

#Ej mala, čemu dugujem čast tvog poziva.- začuo se veseo glas, sa druge strane veze.

##E Danči... Htjela sam da se nađemo.