Ponovno buđenje-2.knjiga serijala "Ponovno"

"Predosećaj"

DARKO

3 meseca nakon što sam se vratio iz Srbije odgađam neizbežno. Vrtim karticu koju mi je Marijana ostavila i skupljam hrabrosti da to zaista uradim. Moram otići na taj pregled, moram znati da li je sa mnom sve u redu i ako nije, koje su mi opcije. Marijana mi je rekla da ću možda poželeti porodicu. Naravno da je želim, kad sam potičem iz jedne totalno raštrkane i raštimovane. Otkad me je otac poveo sa njim, ja sam se udaljio od mojih blizanaca, od moje mlađe braće. Oni su otišli kod Radmile a ja sa njim u Čikago. I uvek sam imao utisak da sam ja njima višak, njih dvojica su bili vezani samo jedan za drugog, oduvek su se čuvali i brinuli. Zato sam ja retko išao da ih vidim, čuli smo se telefonom i mejlovima ali uživo sam nekako izbegavao. Imao sam utisak da me krive, a posebno Momir, što je ćale mene poveo sa sobom. Meni je isto to smetalo i znao sam često da mu prigovorim zbog toga, ali ujedno sam ga i razumeo. Šta bi on radio sa troje male muške dece, sam preko sveta. Ovako je i Radmili pružio utehu nakon gubitka sestre. Vrtim glavom i pritisnem interfon.

"Lucy, ajde dođi do mene."

Lucy je moja asistentkinja, ona je amerikanka ali dugo radi kod mene i pošto je poznavala i Marijanu tražila je da i nju naučimo srpski. Posle samo nekoliko meseci uvežbala se i sad u kancelariji stalno tako pričamo. Posebno je Peđa oduševljen jer vidim da mu fali Beograd i Srbija.

"Darko, kaži šta ti treba? Završavam neke ponude pa ćeš moći da ih pregledaš. Oni stanovi na west sajdu nisu još gotovi, da znaš."

"O dušo, trebaš mi privatno. Evo ti ovo, zakaži mi jedan detaljan pregled. Pozovi se na Marijanu, verovatno im je ona pričala o meni."

"Darko sve u redu? Znaš da meni možeš sve da kažeš. Lucy prvo tvoj prijatelj, onda sve ostalo."

"Znam i hvala ti. Samo ti zakaži i to hitno, dosta sam odgađao."

"Hoću, idem odmah."

Eto i to nisam mogao sam. Guši me neki predosećaj, trebalo bi sa 33-34 godine da budem zdrav, prav muškarac a ne onaj koji strepi. Nikad se nisam plašio doktora ali sad, nekako sam paralisan, muče me razne crne misli, od toga da imam možda neku podmuklu bolest do toga da sam možda sterilan. A svu tu bojazan ja nemam sa kim da podelim. Ovde nemam prisne prijatelje, Peđa jurca non stop, radi, putuje, a šta njemu da pričam kad nije mogao rođenom sinu na venčanje da ode?! Damir i Momir su daleko, Radmila isto. Jedino mi Lucy ostaje ali ne znam da li da je uvlačim u sve to. Glava će mi eksplodirati, nisam još ništa uradio a već se osećam izmoždeno.

"Darko, sređeno. Prekosutra u 8 ideš u Northwestern memorial. Tražićeš dr.Clarka i on će te dalje preuzeti. Bićeš tamo ceo dan tako da na posao zaboravi. Sutra ćemo sve završiti. Hoćeš li da idem sa tobom?"

"Neću draga. Ti budi u kancelariji i primaj pozive. Hvala ti još jednom."

U ovakvim trenucima radim ono što izbegavam, uzimam telefon i vrtim prvi broj.

"Alo Darko! Otkud ti?"

"Ćao Damire! Evo imam malo vremena pa rekoh da vidim kako ste i šta ima novo? Kako ti je žena?"

"Nema ništa brate, bili smo na moru, pa kod tetke. Super smo se proveli. Ja radim punom parom a Mina isto dosta uči, ostao je njoj i Cici jedan ispit pa žure da ga polože dok ne počne sledeći semestar. Kako si ti?"

"Dobro sam. Kako je Aleksandra?"

Jebi ga, jebi ga. Mozak mi je brži od pameti.

"Dobro je, zašto pitaš?! Brate, molim te, ne želiš da ideš tim putem..."

"Onako pitam kad si je već pomenuo."

"Ok, samo to i možeš. Ona i Miloš su sto godina zajedno i mislim da će se i kod njih uskoro čuti svadbena zvona. Trebalo ih je malo pogurati, a Mina i ja to stalno radimo. Cica je divna devojka i zaslužuje najbolje."