Ponovno buđenje-2.knjiga serijala "Ponovno"

"Pođi sa mnom"

ALEKSANDRA

Ceo dan sam u Miloševom stanu, čistim, perem, pokušavam da skrenem misli. Čitav dan me muči teskoba u grudima i znam da neće tek tako proći. Neće proći jer će biti još teže. Nekoliko puta bila sam blizu da odustanem, da zažmurim i ne odem večeras. Ali nemam srca, ne mogu, jer mi treba. Treba mi da ga još jednom zagrlim, treba mi da ga poljubim i ispratim. Treba mi sve to jer sam jutros samo otišla. Uspaničila sam se i pobegla. Ja sam ustvari kukavica.
Da bih znala da je kraj, moram pre toga da upotpunim našu kratku priču. Da bih znala da ću da patim, moram da ga pustim da me satre celu, da uzme sve od mene, da iscedi iz mene zadnju kap ove naprasne ljubavi?! Nemoguće je da je ovo ljubav?! Nemoguće da mi život pruža u ovom trenutku novu ljubav a da još uvek imam drugu, staru?! Nemoguće je voleti dve osobe istovremeno? Da li je?
Miloša stvarno volim, osim njegove ljubomorne i posesivne crte na njemu ne bih ništa menjala. Ali šta mogu sa Darkom? Ništa? Imamo li budućnost? Nemamo? Danas ću ostati ovde, neću ići kući, upijaću još malo Miloševe snage a onda ću večeras sva moralna načela pogaziti i opet otići drugom muškarcu.
Šta se to sa mnom dešava?
Na samu pomisao da on sutra odlazi, srce preti da će mi se pocepati na pola. Uzmem telefon pa okrenem mamu.

"O dušo, pa gde si ti? Samo si se odjednom izgubila?"

"Mama, kod Miloša sam. On sutra dolazi pa ću ostati ovde. Mislila sam malo da učim, a i prija mi samoća."

"Sine, jesi li dobro? Malopre sam kafenisala sa Cecom, kaže mi da čeka Darka na ručku. On još nije otišao."

"Nije, valjda ima neka posla. Ne znam. Gde je Andrej, ako hoće nek dođe kod mene."

"Eh kad bi bio kući. Otišao je na bazen sa društvom. Uopšte vas ne viđam deco."

"Kad dočekam sutra Miloša, doći ću kući obećavam! Ljubim te mama puno!"

"I ja tebe dušo."

Mrzim da lažem, pogotovu mamu koja to nije zaslužila. Ali u ovom slučaju niko me ne bi razumeo! Možda bi Mina, ali nje nema. Otišla je i tražila da je ne zovem. Prihvatila sam to, a nedostaje mi svake sekunde. Mnogo smo toga delile, bila je kao deo mog bića i sad je ostala samo praznina. Patim za njom kao i za Damirom. Patim jer mi oboje nenormalno fale. Fali mi moj drug, razdragan i nasmejan, on koji je znao da me podigne iz svakog mračnog raspoloženja, fali mi moja najbolja drugarica, moja sestra i moj glas razuma. Ja sam uvek bila vetropir a ona razum. Sve mi fali jer nam je neko to oduzeo. Kako je neko mogao da uništi jedan mlad i čist život? 
Nadam se da će ga brzo uhvatiti, zbog tih ispita ništa nisam stigla Miloša da pitam. Ni da li se nešto već zna, ni da li će raditi na slučaju. Znam da mu je tamo sigurno dosadno jer je već par puta odbijao poziv. I sad je prihvatio mislim pre da bi pobegao od svega. I njemu je trebala distanca, i njemu je trebalo da se sabere jer i on pati zbog tog gubitka. On osim mene nikog nema u životu i zavoleo je Damira kao brata. A šta sam ja uradila? Nisam stigla da ga tešim jer je otišao od mene. Emocije su mi u haosu pa uzmem telefon i pustim mu poruku.

Kako si? Kako prolaze ispiti?

Eee, srce, imamo pauzu. Sve ok. Šta ti radiš, gde si?

U tvom stanu.

To je uskoro i tvoj stan, znaš to.

Znam Miloše, uskoro. Vidimo se sutra, ljubim te.