Ponovno buđenje-2.knjiga serijala "Ponovno"

"Kad bi samo otišao..."

ALEKSANDRA

Mesec dana kasnije...

Bodrim sebe da istrajem do kraja. Već posustajem jer je Miloš u lošoj fazi, nervozan je i samim tim sve se to odražava i na mene. Sada me samo verbalno vređa, međutim sve je bolje nego da me fizički povredi.
Gledam u svoj dnevnik koji mi je jedini prijatelj i otvaram stranu na broju telefona koji mi jedini može pomoći MOMIR.
Otkad sam saznala da on radi u stranoj policiji postalo mi je jasno da je on jedini moj izlaz. Nikome u ovdašnjoj policiji ne mogu da se obratim, jer Bože moj, Miloš je ugledni poručnik. Zato sam jednog dana otišla kod tetka Cece i tražila Minin i Momirov broj, koji mi je žena odmah dala. Kupila sam drugu karticu i sad pokušavam da se namolim da ga pozovem. Ako se Mina javi, reći ću joj da mi nedostaje i pitati kad se konačno vraćaju.

"Halo..."

"Momire, ja sam Aleksandra, Minina kuma."

"Da, Mina je izašla do prodavnice."

"E, ne treba mi ona. Ti mi trebaš. Ustvari, treba mi pomoć."

"Sad ne mogu nikako."

"Ćuti i slušaj me!"

Mislim da sam pola sata pričala dok on nije konačno progovorio.

"Znaš li koliko je opasno to što radiš? Jesi li svesna šta može da ti se desi ako on sazna?"

"Znam, ali to je jedino rešenje! Molim te, hoćeš li mi pomoći?"

"Slušaj, uskoro se vraćamo. Moram otići do matične stanice jer sam dugo odsutan, znači ovo ćemo prolongirati bar još dva, tri meseca. Za to vreme primiri se, nemoj da ga izazivaš. I odmah baci ovu karticu. Ne verujem nikome."

"Važi, hvala ti Momire."

"Čuvaj se Aleksandra. Ovo nije igra!"

"Ok."

E sad sam zadovoljna. Zadovoljna sam jer znam da nisam sama, da će mi neko pomoći i da sva moja žrtva neće biti uzaludna.
Jedina briga i oblak nad mojom glavom je Darko. Samo on.
Sad kad znam da je i Momir umešan, njegovo prisustvo ovde je opasno.
Nisam ga videla mesec dana, još otkad je izleteo iz moje kuće. Nije više dolazio, nije me tražio. A znam da je još tu.
Kada si samo otišao, kada bih našla način da ga oteram... o Bože moj...
Dok ja mislim na Darka, vidim da me Mina zove, čoveče nije joj valjda Momir nešto rekao:

"Dušo moja, gde si ti?"

”Tu sam, draga, gde bih bila?"

"Sad sam čula da je Darko još u Beogradu. Cico, jesi li se videla sa njim?"

Mina zna za moju situaciju, priznala sam joj sve. Dobro, skoro pa sve. I zna, koliko me duša boli za njim...

"Dušo pričaj sa mnom, brinem se."

"U nedelju dolazimo i odmah dolazim kod tebe. Moramo da razgovaramo. Samo mi reci, jel sve u redu?"

Ništa nije u redu...

"Sve je u redu."

Ništa nije u redu... I suze mi same krenu...

"Ne plači dušo. Dolazim i biću uz tebe šta god da je u pitanju. Važi?"

"Važi, vidimo se u nedelju, ljubim te."

"I ja tebe dušo, ćao!"

Mina je moja sestra, drugarica, polovina mog srca i nije zaslužila da skrivam bilo šta od nje. Ali opasno je i isto tako nije zaslužila da je ičim ugrozim. Ali moram joj nešto reći, moram jer znam da ona neće odustati. Tvrdoglava je kao i ja i kopala bih dok ne bi saznala.
Prvo sa njom moram popričati, a onda dolazi Darko. Moraću ga videti bar još jednom. Joj...