Ponovno buđenje-2.knjiga serijala "Ponovno"

"Tragično"

ALEKSANDRA

Ja sam zombi. Ni sama ne znam kako izdržavam. Ali moram, moram biti tu za Minu, moram da joj bar malo olakšam bol. Morali smo da pozovemo hitnu, jer je u jednom trenutku počela da skače i baca stvari po stanu. Brzo su došli i dali joj lekove za smirenje i spavanje. U stanu smo svi izgubljeni i izbegavamo pogledati jedni u druge. Darkov otac se javio da stižu u toku dana, krenuli su sinoć odmah, pitaj Boga preko kog grada idu. A Radmilu očekujemo svakog trenutka, otišao je Sale po nju na aerodrom. Sedim na krevetu pored Mine i posmatram je. Bože, zašto je moralo ovo da se desi? Zašto smo morali da doživimo ovu tragediju? Kako ćemo dalje? Kako će ona? Čim Darko i njegov otac stignu, moramo da počnemo sa pripremama za sahranu. Dok tako odsutno vrtim glavom, vidim da mi telefon vibrira, Miloš me zove.

"Dušo, kako si? Kako je Mina?"

"Loše Miloše, sad spava, dali su joj nešto za smirenje, A ja sam onako. Nedostaješ mi. Ima li novosti?"

"Nema, uviđaj je završen, telo poslato na obdukciju. Ispitao sam i Jelenu i Bokija. I oni su van sebe. Strašno."

"Kad ćeš da dođeš? Stiže Damirov brat i otac, tetka samo što nije."

"Doći ću uskoro. Nemoj mnogo da se približavaš tom bratu."

"Miloše, ti nisi normalan! U ovoj situaciji ti meni prebacuješ! E znaš šta, ćao!"

Ne mogu da verujem dokle seže njegova ljubomora. Ne znam gde mi je glava, ne znam šta sledeće da uradim a on mi prebacuje za Darka. A ipak i kad ne želim da mislim na njega, on me podseti. Čujem glasove u hodniku i shvatim da je Radmila stigla. Sa svakim novim dolaskom biće sve teže i teže. Ustanem i izađem da je vidim, a ona mi se baci u zagrljaj.

"Joj, Aleksandra dete! Kakva tragedija! Kako si ti dušo? Kako je Mina? Ja ne mogu da verujem da mog Damira nema! Ne mogu dete!"

"Znam, tetka Radmila. Ovo je strašno. Svi smo van sebe! Mina uopšte nije dobro!"

"Joj, dete moje!"

"Šššš, nemojte, hajdete da vam skuvam kafu."

"Neću ništa, idi ti kod Mine. Ja ću tamo kod Cece."

Do juče je naš život imao smisao, imali smo planove za školu, za budućnost. A danas više ne znam kako će ta budućnost izgledati. A mene će dokrajčiti što ću ponovo videti osobu koju sam mislila da skoro neću. Kako da isključim emocije u ovom trenutku? Kako da ga ne zagrlim bar jednom? Kako da ne probam da ga utešim bar na tren? Jesam li zato loša osoba?! Sigurno jesam! Pogledam u Minu i vidim da je otvorila oči.

"Dušice, kako ti je?"

Ona me samo gleda i ne reaguje. Bojim se za nju pa je uhvatim za ruku.

"Dušice, ja sam tu non stop. Molim te, plači. Nemoj da mi se zatvaraš! Dušoo."

Srce mi se cepa što je vidim takvu. Tačno nam je doktor rekao da je to sledeći korak, zatvaranje u sebe, povlačenje od ljudi i gubitak dodira sa stvarnošću. Ustanem i izađem iz sobe. Naslonim se na vrata i pustim dugo zadržavane suze.

"Cico, jel se probudila?"

"Jeste, ali kao da nije. Tetka Ceco, uopšte ne reaguje, samo gleda u jednu tačku. Ja mislim da treba da joj priključim infuziju i stavim pelenu."

"Uradi dete kako misliš da je najbolje."

Nikad ne bih pomislila da ću ovo da radim, da ću najbolju prijateljicu da negujem kao da je najteži bolesnik. Nikad ne bih pomislila da će čovek koga sam smatrala najboljom osobom i najboljim drugarom samo da nestane jednog trenutka kao da nije ni postojao...