Ponovno buđenje-2.knjiga serijala "Ponovno"

"Oporavak"

DARKO

Ne znam kako se nisam slupao usput. Vozio sam kao ludak ne bi li što pre stigao i saznao novosti o njoj. Sve vreme puta molio sam Boga da bude dobro i da nema posledice. A za ostalo, ja ću se pobrinuti, ja ću voditi računa o njoj, sada i zauvek.
Čim sam stigao pronašao sam Nebojšu, dečka koji je bio Minin čuvar i koji me je odmah odveo kod dežurnog doktora.

"Dobar dan, ja sam Darko Mihajlović. Aleksandra Milovanović je moja devojka. Molim vas, recite mi kako je."

"Uđite, ja sam doktor Jovanović. Ona je još uvek u šok sobi, ali je stabilno. Odlično je podnela operaciju i očekujemo uskoro da se probudi. Posle pregleda ako bude zadovoljavajuće, prebacićemo je u zaseban apartman."

"Kakve su povrede bile?"

"Ovako, od udaraca i verovatno šutiranja imala je obilno unutrašnje krvarenje, slomljena tri rebra i naprslu grudnu kost. Lice joj je modro i ugruvano ali zalečiće se samo. Sve smo sanirali, sad mora sama da se izbori."

"Jeli bila silovana?"

"Nije, nema tragova seksualnog kontakta."

"Mogu li je videti? Molim vas, doleteo sam iz Čikaga. Moram da je vidim."

"U redu, samo morate da se pripremite za ulazak u sobu, ne možete tako u civilu."

"Hvala vam doktore. Ima li ovde blizu neki hotel? Prvi put sam ovde, ne poznajem grad."

"U centru baš imate hotel Zlatibor i dobra je usluga."

"Hvala još jednom. Evo ovo je moj broj telefona, pa mi javite ako se probudi."

"Nema problema. Idite sad, samo pravo, tražite sestra Ljubicu i recite da sam vas ja poslao."

.......................

"Evo dragi, još samo kaljače i možeš da uđeš. Mnogo sam se potresla kad su je dovezli. Odmah me na moje dete podsetila. Koliki idiot i bolesnik moraš da budeš pa da možeš ovo devojci da uradiš?"

"Ne znam, ja sam u haosu... Nisam spavao danima."

"Slušaj zlato, sad ideš da je vidiš i smiriš se malo a potom u krevet na spavanje. Ona je u sigurnim rukama."

"Hvala vam Ljubice."

Nakon što sam obukao kompletnu zelenu unoformu, stavio kapu i masku na lice ušao sam u šok sobu.
Srce mi je stalo za tren. Osetio sam trenutak kad je prestalo da kuca. To je bio momenat kad sam ugledao Aleks nepomičnu, bespomoćnu i priključenu na monitore.
Prišao sam joj sasvim blizu i samo ovlaš dodirnuo jednu ruku.

"O Aleks...dušo moja... Molim te, trebaš mi.. Došao sam, tu sam pored tebe i neću te napustiti."

"Ljubavi..."

Bio sam na rubu da se slomim, premoren, nervozan, ubijen u pojam...ali ovde nisam mogao.
Stajao sam samo pored nje i ponavljao koliko je volim i koliko mi treba.
Onda me je Ljubica poterala i otišao sam.
Lako sam pronašao hotel, uzeo sobu i naručio da mi donesu ručak. Trebalo je da se istuširam, jedem i onesvestim.
Ušao sam u kupatilo, skinuo groznu odeću koju sam nosio danima i stao pod tuš. Pustio sam mlaku vodu da pada po meni, naslonio sam se na pločice i prepustio se.

Plakao sam kao malo dete.

Uspeo sam da se saberem, ručam i legnem. Zaklopio sam oči i utonuo u čvrst san. Spavao sam celo popodne i noć i odmorio sam se. Trebalo je da napunim baterije zbog onog što sledi, trebalo je da budem pripremljen za sve opcije. Oko 9h doktor me je obavestio da je Aleks došla svesti.
Jedva sam čekao da je vidim!