Ponovno buđenje-2.knjiga serijala "Ponovno"

"Zajedno ćemo, ti i ja"

ANDREJ

Kada mi je mama javila za Cicu, brzinski sam se spakovao. Nisam imao pojma ni koji je dan, ni gde se nalazimo. Tražio sam od kapetana da se iskrcam bilo gde, samo da ima aerodrom. Ispostavilo se da pristajemo u Los Anđeles i tu sam istupio. Kako sam posle stigao do Beograda, Bog sveti zna. Znam samo da sam putovao skoro 3 dana.

A onda sam je ugledao. Nikad nisam trebao da odem. Nikad nisam trebao da je ostavim sa Milošem, ali nisam video. Bio sam mlad, lud, bolelo me je dupe za sve. Samo sam hteo da odem iz Srbije! A ona je ostala sa njim, gotovo sam verovao da je rešena stvar i da će se uzeti, ali da će se sve omaći kontroli to nikako nisam. Gledao sam je, njeno lepo lice bilo je u modricama,  a njene oči potamnele i podbule od plakanja. Čim sam uleteo u sobu, zakleo sam se da je više nikad neću ostaviti samu! Nikad! Samo nju i mamu imam i moj posao je bio da ih štitim, a ja to nisam radio. Sada u 28.godini pod hitno moram da preuzmem stvar u svoje ruke.

A onda sam saznao, da su se desile još neke stvari i da se ON desio. Kako je moja sestra zavolela Damirovog brata, samo ona zna, kako je uradila to što je uradila, opet samo ona zna. A ja znam, da se nikad nikom nije žalila. Iako to možda nije ispravno, nisam osuđivao. Video sam bol, tugu, jad, ma video sam da se raspada zbog svega toga i ko sam bio ja da nešto kažem?! Niko.

Dani su prolazili, a ona se trudila da se pokrene. Na momente mi se činilo da ima volju, da želi da se oporavi i krene dalje ali to je bila samo maska. Ja sam postao njena senka koja je svuda pratila. Plašio sam se da ne učini nešto sebi, jer sam je više puta čuo kako se u sobi grcajući raspada. Bolela me je duša, telo, srce, sve me je bolelo zbog nje.

A onda kad sam je odveo kod Mine i Momira, rešio sam sam da probam:

"Momire ima li ikakve šanse da se tvoj brat vrati? Znaš li nešto?"

"Za sada mislim da nema, ne postoji niti jedan razlog zbog kog bi on došao. Evo ni na venčanje neće da dođe!"

"Voli li on moju sestru?"

"Voli."

"Ali ne može da joj oprosti?"

"Izgleda da ne. Ja sam pokušavao, ali poklopio bi me svaki put. Nemoćan sam Andreje, nemoćan!"

"Znaš, da mogu, odleteo bi tamo i dovukao ga kod nje. Naterao bi ga da popričaju pa makar se i pobili. Ali ne smem da je ostavim."

"Znam. Zavoleo sam Aleksandru kao sestru i sva njena bol je i moja. Mislio sam da ćemo napokon mirno živeti, ali avaj. Sudbina se opasno igra sa nama. Samo, molim Boga da izguramo trudnoću do kraja, a to je blizu. I plašim se..."

"Momire, biće sve dobro. Dobićete divnu bebicu, a mi ćemo je razmaziti."

I dobili su...ne jednu, već dve preslatke devojčice. Nisam verovao da ON neće želeti da dođe, da ih vidi. A one su nas sve osvojile. Svako je vukao neki teret i one su došle kao melem na ranu svima. Video sam moju sestru kako se konačno trgla. Odlazila je kod njih svaki dan i pomagala. Time je lečila svoju bol i divio sam joj se zbog toga. Video sam i dalje tugu, ali potisnutu, jer je ljubav davala bebama. Divno se snalazila i svi smo uživali gledajući je. Mina bi zaplakala svaki put kad bi se setila.

"Andreje, nikad neću Darku oprostiti! Ovo je tako surovo od njega. Pogledaj je, tako bi bila divna majka."

"Nemoj Mina, izgubićeš mleko."

"Kad je poslala onaj dnevnik? I ništa..."

"Znam, ali ja još uvek ne gubim nadu."

"Ja je gubim, Andreje i žao mi je."

...................

Tri meseca nakon rođenja beba, stiglo ju je sve. Uletela mi je u sobu i rekla: