Otišla sam (Prvi deo)

Nekada davno...

Nadam se da je ovo poslednji put. Prazni hodnik nove škole, koju danas upoznajem nadam se i da je poslednja... Ovo je osma škola u zadnjih pet godina, ovo je već strašno... Osma škola u pet godina, osmi grad u kome pokušavam da pustim svoje korene...

Osmi put, govorim roditeljima da ne mogu više, osmi put ih molim da me ostave bilo gde, ali da ostanem. Da imam sigurnu luku, da imam siguran dom... Pa makar i od papira...

Ni jutros nisam imala osećaj pripadanja. Ni jutros kao i mnogo puta do sada, nisam mislila da mogu da ostanem ovde... Zašto? Jer znam... Par meseci i nova baza, nova kasarna nova škola nov grad...

Takav je život porodice vojnih lica...

Još uvek žurim kroz hodnik, tražeći oznaku VIII 3... Tražim tu učionicu u kojoj ću biti tri meseca ili celu godinu... Nikad se ne zna...

-Dobar dan!- kažem jasno, razgovetno- Izvinite što ometam čas.
-Kaži, mlada damo...-dočekuje me gospodja sa osmehom na licu
-Ja sam Mirjana, od danas učenica VIII 3, mogu li da prisustvujem času?

Gospodja sa osmehom na licu, pokazuje mi rukom da je dozvoljen prolaz i pokazuje mi praznu klupu...
-Očekivali smo te. Molim te, kaži nam nešto o sebi. Izvoli...

Mrštim se kad vidim par cura kako okreću očima, lomim prste koji su mi iza ledja...

-Kao što rekoh, ja sam Mirjana, učenik sam osmog razreda, dolazim sa raznih strana. Nadimak mi je Mira ili Mika, pa kom je kako lakše...
-Dobro, Mirjana, ja sam tvoja razredna, Julijana, predajem hemiju i ovo je baš čas hemije. Kako stojiš sa hemijskim elementima...
-Onako...- kažem i prećutim republičko takmičenje i četvrto mesto...

Čas se odmicao i privodio kraju. Volim hemiju... Ma, volim školu, ali nikad nisam ni u jednoj ostala dovoljno dugo... Sad je već novembar, a ja sam u drugoj školi po redu od početka školske godine...

-Mirjana...- čujem otegnuto izgovaranje mog imena, gotovo izgovoreno onako nezaiteresovano, a opet sa prezirom...-Mirjana... Ko još daje detetu babsko ime?

Zevam u utegnutu curu ispred sebe, koja zvučno žvaće žvaku, pa se nešto mislim... Ne... Ne treba odmah prvi dan da započinjem sranje...

Ali moram...

-Ko još dozvoljava debelom detetu da obuče helanke?

Tri...dva...jedan...

I u svakoj školi isto! Uvek imaš jednu izdrkanu i jednu koja drka druge... Moje je -ne diraj me, ne diram te...

-Ti mala seljanšturo! Iz koje selo si došla, pa ne znaš da je animal print u modi!
-Iz onog sela u kom se zna, da izgledaš upravo kao natovljena zebra! Iz tog sela... E, da... U mom selu se ne kaže iz koje selo, nego iz kog sela...

Taman se okrenem da krenem svojim putem, kad me gromoglasni smeh natera da skrenem pogled...

Grupa dece stoji kraj vrata i smeje se. Smeje se meni...

-Šta je vaš problem?
-Ništa, Baba, ti si sredila naš problem!
-Dobro, da vam Baba kaže nešto... Može? Ne dirajte Babu, može da joj se omakne štap...- kažem im uz osmeh i nastavim dalje...

Hodam ka wc-u i pokušavam da upijem što više likova, da zapmatim. Da ih pohvatam...

Ovi ppred vrata, bili su ok. Šalili su se i nisu bili grubi. Baba... Nazvali su me baba, odmah prvog dana... Dobro... Ne zameram...

-Baba...Hej, stani!

Stanem i pogledam iza sebe u devojku ne mnogo nižu od mene...
-Ja sam Djoka. Znam... Isto ko što si ti Baba... Moje ime je Maja, ali prezime me zeznulo...
-Dobro je što moje prezime nisam rekla, zar ne?
-Možda, ne znam... Hoćeš s nama posle na odmor?
-Ekipa kod vrata?- pitam pokazivajući glavom na tu stranu
-Da...
-Važi! Pazi, moram da pišam, a ona zebra mi se mota okolo. Sačekaj me...

Smeje se na moju opasku o zebri i čeka me pred vratima...

-Biće ovo luda godina! Jel znaš? Ti si se suprisravila glavnoj ribi...
-Ko si ti, ako je ona glavna riba, majke ti?
-Ona je svačija miljenica...

To mi je bilo dovoljno da čujem i znam kako će biti do kraja dana...

Bila sam svima na tapetu...
Mirjana matematika, Mirjana fizika, Mirjana svi časovi... A ja? Ja sam druga pesma...

Bez obzira na stalne selidbe i menjanje škola, bila sam odlikaš, štreber... Takmičar... Četiri strana jezika, kao maternji, fizika i hemija u krvi, matematika u malom prstu... Fizičko? U genima...

-Jebo te, devojko, gde si ti išla u školu? U Nasu? Odakle sve znaš?
-Sve piše u knjizi...- kažem Djoki i namignem...
-Hoćeš s nama večeras, da blejimo? Znaš da upoznaš ekipu?
-Važi, samo... Ne znam, važi, vidimo se...

Napokon sam stigla do svoje kuće, nedaleko od škole, a opet blizu neke kasarne. Jer uvek je tako. Uvek je oko mene neko u uniformi, uvek je sve pod konac, uvek na naredbu...

-Miko, stigla si...-oglašava se moja mama, skidajući kecelju sa sebe...
-Stigla, živa i zdrava... I kaži dragička! Nisam se potukla...

-To je novina! Mika se nike potukla!- čuo se od negde glas mog starijeg brata...
-Jeste, Mirko, nisam! Pokušalu su, ali nisam!
-Znaš šta je još novina?- pita me razdragano
-Nemam pojma...
-Izgleda da ostajemo u Nišu, za stalno...

Tri godine kasnije...

*Alo, ženo, kad se vraćaš. Škola počinje za nedelju dana, a ti se još zajebavaš kod svoje babe
*Djoko, zajebi me! Baš sam danas naučila da pomuzem kozu- kažem joj gledajući u ranu na svom ramenu
*Muzi koze i za dva dana da si kući. Ovo ti je završna u medicinskoj, znam te, celu godinu ima da štreberišeš, da upišeš fakultet! Hoću te par dana samo za sebe, pre nego što nadješ nekog ma praksi, da ti pomeri *vidike*
*Kažem, zajebi me... Dolazim za tri dana...

Nadam se da će najnovija posekotina da se smiri u ova tri dana. Kakva baba, kakvo selo, kakva koza. Ja sam koza... Koza u kampu za preživljavanje koji brat i ja svako leto ponavljamo...

Svako,svako leto...

Pa i ovo...

Svako leto sa izvidjačima, dva meseca u planini, nekoj šumi ili Bogu iza tregera, uz logorsku vatru, bez gitare, pečemo zeca ili guštera i pokušavamo da se snadjemo, orjentišemo i preživimo u prirodi...

Samo, ovog leta je drugačije. Mi smo već matori i nisu nam više prioriteti da samo preživimo... Ne... Sad je drugačije... Mnogo drugačije...

-Mirjana! Odjebi od tog mobilnog!
-Zvala sam kući, majmune! Da potvrdim da smo kod babe. Muzem kozu!
-Muzeš kozu? Pre bi ti poverovali da siriš sir!

Jeste, svi znaju kako i koliko sam smotana, da će pre koza da pomuze mene...Nije ni bitno... Još tri dana ovog kampovanja i natrag u civilizaciju...

-Mirjana! U vrstu, kozo jedna...

Krećem za Mirkom i stajem u vrstu izmedju dve cure... Izgledamo kao eurokrem. Njih dve crnke, ja plava... One visoke, ja niska... Kako sam u vrsti medju njima? Mi smo najstarije u kampu... Mi postajemo starešine sledeće godine...

-Mirjana izvoli...- kaže starešina i ja istupam iz vrste, prilazeći obeleženom delu.

Danas imamo pokaznu vežbu za iduću godinu. Danas pokazujem kate koje smo savladali, tehnike odbrane, tehnike napada...

Dvadesetak pari očiju gleda u mene, jer samo toliko ljudi ima u ovom kampu za preživljavanje... Dvadesetak pari očiju, prati svaki moj pokret, svaki moj potez... Dvadesetak pari ruku, aplaudira na kraju, a ja samo čekam da prodju tri dana i da napokon odem kući...

-Zar već krećete?- trećeg dana pita me visoka crnka
-Krajnje je vreme da se vratim i pripremim za školu...

Klima glavom i samo prodje pored mene, ne znajući da od sledeće godine, za sve nas nastupaju ozbiljne promene. Nećemo samo biti  *mladi izvidjači*, ali, to ti je cena kada si dete vojnih lica...