Otišla sam (Prvi deo)

Ne osudjuj me!

Ranac, nešto novca, ključ i ništa više...
Sve ostalo, ostalo je iza mene...

*Halo, lutko moja...- dragi glas mi se javlja na prvo zvono
*Gde je moj izlaz?
*Tu je, budi spremna...

Bila sam... Spremna... Više ništa nije moglo da me zaustavi, da me sputa... Bila sam spremna, da ovog trenutka krenem, da nestanem. Spremna sam da odem i sve ostavim daleko iza sebe...

Sedam na svoju ljubav na dva točka, palim cigaretu. Čekam da telefon zazvoni i saznam dalje detalje...
Sedim i motam film, preispitujem dešavanja u poslednja tri dana, od kako me je Goran poslednji put nazvao kurvom...

Sedim i sećam se kako sam upijala smeh svoji dečaka, uživala u leplivim Borisovim ručicama na mom licu, gledala ih kako se igraju, sve to memorisala, jer poziv je bio obavljen, onog trena kad sam izašla iz stana, posrana Goranovim rečima...

Memorisala sam i hranila dušu svoju rastrzanu, jer sam znala, da sad kad odem, male su šanse da ih više ikad vidim... Zato sam se osigurala... Zato sam njih osigirala, pa neka mi sude. Neka mi svi sude, neka me svi mrze. Neka me mrze i moji rodjeni sinovi, neka me mrze isto kao što me otac njihov mrzi...

Ne zameram im, neka me mrze...

Duša me boli...

Jutros sam ih posledni put poljubila.
Svu trojicu...
Jutros, jednog vedrog, sunčanog, oktobarskog dana... Samo sam ih poljubila, uzela svoj ranac i krenula...

Krenula sam daleko, krenula sam sama...

Tamo gde idem, nije mesto za njih
Tamo gde idem, nije mesto ni meni, ali za to sam trenirana, za to sam obučavana... Za to sam predodredjena pre prohodavanja... Za to sam spremna...

Tamo gde idem, odlazim zbog njih
Zbog njihovog boljeg sutra, zbog njihove budućnosti. Zbog sebe i svoje duše... Jer to sam ja... Ona koja služi drugima...

Krenula sam, ostavljajući za sobom sve svoje snove o srećnoj i normalnoj porodici. Nemam ih više, Goran ih je uništio. Goran ih je razorio...

Ostavila sam sve svoje nade u nešto veće, u nešto bolje. Ostavila sam sve svoje nade u bolje sutra, u lepšu budućnost. Nema više nade za mene... Ničemu se ne nadam... Nadam se još da me neće baš tako puno mrezeti, jednog dana, kad ih ponovo vidim...

Moji dečaci, moji sinovi...

Borila sam se za njih! Jesam!
Borila sam se i tu sam borbu izgubila. Kopnila je njihova majka u želji da im bude bolje. Kopnila je zajedno sa svojim snivima, željama i nadama. Kopnila je i napokon nestala...

Borila sam se za svoje sinove, ali više nisam imala snage...
Češće gladna nego li sita, čuvala sam sve za njih, da pojedu, da popiju... Čuvala sve, samo za njih, da budu zdravi, ne budu goli i bosi... A ja sam trpela...

Načinjala štek, malo po malo, krila od Gorana, svakog dana razbijala po koji evro, onako neprimetno, samo da bih deci stavila ručak na sto...

I opet sam bila kurva...

Opet sam bila loša...

Opet nisam valjala...

Ne mogu više... Slomljena sam...
Sav svoj ponos, ostao je u onoj sobi, kada je krenuo na mene. Sva ljubav koju sam nekada čuvala za njega, nestala je poput pare... Puf...
Sve što smo predstavljali, nestalo je...

Sad, dok sedim na motoru i čekam poziv, znam...
Progutala sam ponos, previše puta, dok sam bila gladan, iscrpljena, uništena...
Progutala sam gnev, jad, jed i bes, toliko puta, da sam samo od toga sita bila, hleb mi nije trebao...
Progutala sam sve...