Otišla sam (Prvi deo)

Razorena

Sa letnjim danima, i vrelo sunce nije imalo ni malo milosti prema meni...

U tudjem stanu, unajmljenoj sobi sa terasom, sedela sam na samom dovratku, na podu i srketala svoju duplu kafu... Prvu ovog jutra, prvu ovog dana, spremna da svakog časa krenem na posao...

Nisam želela da ostanem u Vojvodini, iako me ništa više nije vezivalo za Niš. Svi moji su otišli...
I roditelji i Mirko i Andrija...
Osatla sam samo ja... Baba... Mirjana...

Pokušavala sam danima, a onda i nedeljama da svoj život vratim na pravu traku, da se vratim u kolotečinu, ali kolotečina je preuzela mene...

Izmedju posla i spavanja, ostalo mi je samo vreme za jednu, eventualno dve kafe u miru moje- tudje sobe... Samo to je ostalo za mene...

-Dovidjenja, teta Milena...- javljam se svojoj stano-sobo-davki, starijoj gospodji, kojoj u stvari samo treba društvo

-Dovidjenja, draga...- odgovara i nastavlja da gleda jutarnji dnevnik...

-Mirjana, brzo, soba za intervencije... Pad sa motora- čujem koleginicu koja mi govori sve u trku...

-Mirjana, brzo, prijemno...
-Mirjana, brzo...

I tako svakog bogovetnog dana...
Apsolutno svakog...
Premorena se vraćam u mir svoje sobe, zaboravivši da imam išta više u životu osim posla i spavanja...

Moja svrha je nestala, pre nekoliko meseci, kada mi je tu svrhu po poslednji put, oduzeo muškarac plave kose... Kada mi je oduzeo sve...

Bog ti zatvori vrata, ali ti otvori prozor...

Jeste do nekle tačno, ali ja taj prozor još ne vidim. Stvar je u tome, povratila sam svoju slobodu, onog jutra kada me je pozvala Gaga, da me moli da dam Pedji slobodu, jer je trudna, jer njeno dete zaslužuje da ima oca... Jesam povratila slobodu, onog trena kada sam oba prstena skinula sa svoje desne ruke...

Povratila sam svoju slobodu, ali mene niko nije pitao, da li moje nerodjeno dete ima prava na oca... A moje dete nije začeto u švaleraciji, već u zajednici... Moje dete nije izgleda imalo pravo na oca, moje se dete, na žalost, nije rodilo...

Pedju sam prestala da volim još onda kada je preda mnom ispalio ultimatum, dete ili mi. Reši ili *reši*! Prestala sam da ga volim... Ostali smo navika... Cimeri sa povremenim seksualnim odnosima. Ništa više...
Čak ni nada u bolje dane pred nama, nije mogla da povrati onu žar, onu ljubav koju sam nekad osećala prema njemu...

Prezrela i zamrzela sam ga u istom trenu. Onom, kada se pravio lud na moje oči! Potsetio me je na jednu izjavu, jednog političara -ja nisam imao seksualne odnose sa tom ženom! Još se smejem kad se setim...

Sad ga više ne mrzim. Sad je gore... Ravnodušna sam...
Da imam više vremena u svom životu, možda bih već i pokušala da dam šansu nekom drugom... Zaslužila sam, zar ne?

Jedini prijatelj kome sam mogla da se vratim, bila je Maja... Jedino ona...
Ona i njen suprug. Niko više...
Sada sam napokon ostala sama... Ostala sama i zaboravljena...

Tek po koja kafa ispijena u lokalnom kafiću, tek po koji razgovor, ali odaljile smo se... Imale svaka svoje obaveze... Ona je imala sve... I nisam bila ljubomorna, kunem se...

Bila sam srećna zbog nje i nisam htela da je opteretim svojom mukom. Svojim problemom...

Čak sam se pitala, gde je nestala Mirjana... Ona Mirjana, koja je morala da se pobije prvog dana škole, svaki put...

Gde je nestala ona Mirjana, koja je umela da preživi 10 dana u šumi u nekoj zabiti, samo uz pomoć štapa i kanapa.

Mirjana je nekim čudom nestala, kada je pokušala da postane žena... Gospodja supruga... Domaćica
Majka...