Otišla sam (Prvi deo)

Iznenada

Danima je sedeo za stolom u dnevnoj sobi i čitao papire, koje sam mu ostavila. Ni u jednom trenutku, nije želeo da razgovara sa mnom, a što se mene tiče, nije ni morao. Sad me već, boli kurac, šta će dalje biti... Ali stvarno...

Predaću papire u sud, bez kajanja. Bez razmišljanja. Male su šanse da se pokolebam, sem ako ne počne da puzi na kolenima...

Ali, opet, ne opraštam ovaj put...

Dete je moje, a dovoljno sam sposobna da brinem o svojoj deci, zar ne? Možda ću morati da se prebacim negde gde nema šihti, ali opet sam sposobna...

Nisu se samo dani nizali, počeli su i meseci, moj trbuh je već porasao, a razgovor izmedju Gorana i mene, svodio se na Jesi pokupio decu? Jesi platio račune?

Nisam još potpisane papire dostavila u sud, bez obzira što ih nije potpisao i on, jednostavno nisam mogla. Oklevala sam, ne zbog nade, već zbog sažaljenja prema njemu.

Bila bih totalna kučka, kada bih ga sad, kad je bez posla, totalno odsekla od svega. Ostajemo cimeri, on zaradjuje za hranu, čuvanjem dece, jer više para za vrtić, nema...

-Kad je termin?

Stala sam iznenadjeno na dovratku svoje sobe. Da, da, svoje...

-Za tri meseca... Ne brini, nemaš nikakve obaveze
-Stvarno ćeš da odneseš papire u sud?
-Potpisala sam, zar ne? Šta ti misliš? I moje strpljenje dodje kraju, zar ne? Misliš da si bolji od mene? Ko zna šta si sve radio, dok si radio, ako si u opšte radio?

-Ali, ja te nikad nisam prevario!

-Ti još uvek aludiraš da sam te varala? Ti? Znaš li koliko mi snage treba, da te ne ubijem sad? Kako te nije sramota? Decu sam ti radjala, majmune!

-Ako su u opšte i ona moja!

Tu mu je bio kraj! Sa budalom se ne vredi raspravljati! Zato sam uradila nešto što se nije očekivalo od mene...
Zalupila sam mu vrata, ispred nosa...

Nek se nosi u kurac!

Spremam se lagano za popodnevnu smenu i znam da mučenje se nastavlja kad se vratim kući. Dolaze nam kumovi na večeru... Divno...

Mislim, volim ih i poštujem, ali opet su to Goranovi prijatelji, a ja imam samo Maju... To znači, da večeras ne smem da se ne smeškam, češkam stomačinu moju veliku i izigravam uzornu, uglednu domaćicu. Malo mi je preko kurca, sve!

Sat u hodniku na prijemnom otkucava 18, treba da radim do 22, ali glavna me pušta da izadjem sad. Hvala joj, dužna sam...

Stižem kući i miris pečenja me udara u nos. Potrudio se da se pokaže...

Stižu nam i kumivi, a ova Mirjana, nikako ne može da se prebaci na opuštena i srećna Mirjana mod... Ne ide mi...

Kuma mi pomaže da postavimo sto, izbegavam dublji razgovor, volim je, ali pućiću! Kao balon!

-Gde je viski, ljubavi?
-Nema, popio si ga?
-Šta ima?
-Nešto rakije...

Vidim da stiska zube, dok se dovikujemo, ali me nije briga. Seva nekim pogledima, pa me dodatno provocira... Čekaj, čekaj...prolazi mi kroz glavu...

Sedamo, napokon, mrtva sam gladna. Deca namirena i uspavana, naš je red da žderemo. Bar ja...

-Kume, kao pravnik, moraš da mi razjasniš nešto. Kleveta... Ako tužiš nekog za klevetu, dokažeš da je kleveta, koliko si finansiski dobar?

-Miro, možeš nekom i penziju da zadužiš. Možeš kuću da uzmeš. Hipotetički, zar ne?- pita i vidim da shvata...
-Hipotetički...da... Recimo, tužim koleginicu za klevetu, koliko uzimam?
-Mnogo, kumo, mnogo... Kleveta je strašna- duševni bol, narušen ugled, sudski troškovi, troškovi dokazivanja... Ima mnogo toga... Hoćeš da ti sastavim tužbu?

-Nema potrebe, imam svog advokata... Zoran Cvetković, mislim da si čuo?
-Zoran Ajkula? Sa njim dobijaš slučaj, ne radi slučajeve klevete, ako su lažni, ali kad radi, onaj ko je oklevetan, pa najblaže rečeno završava bogat!

-Znam, to je otac jednog mog druga iz osnovne. Čovek je car... I voli me, što je najbitnije...

Strasti su se smirile, tek kada sam zatvorila usta, jer ih do kraja večeri nisam otvarala sem za da, ne i može... Nisam želela da razgovaram, a pošto sam ozbiljno trudna, bilo mi je oprošteno...

Zahvalna na razumevanju, pa nisu se zadržalu previše, ispratila sam kumove, dok me Goran posmatrao sa besom...

-Šta je sve ono trebalo da znači?
-Šta?- pravim se glupa
-Ono sa klevetom!
-Videćeš, dragi moj... Videćeš...

Bebac se šutirao kao lud. Nije mu se svidjalo kada se mama nervira, tako da sam se trudila, da odjebem nervozu... Zato sam, ranom zorom, prvo popila kafu, zatim prošetala do teretane, samo da protegnem noge, majke mi i vratila se da se spremam za drugu smenu.

Nije me bilo briga više šta se dešava oko mene, sve dok su mi deca zdrava. Samo moja deca, za koju bih mogla da umrem...

-Miro, dušo... Do kada ćeš dolaziti na posao?
-Još ovaj mesec i mislim da je krajnje vreme da odem na odmor. Onda i bolovanja... Videću...
-Nemoj da mi se pordidiš u smeni...

Jao, kao da me je urekla... A nisam sujeverna...

-Guraj!
-Guram, majke ti ga!
-Guraj, ide glava! Sad...

Prevremeni porodjaj nije ništa čudno, u današnje vreme... Sada sam ponosna majka tri dečaka, i ako sam se nadala, ali baš nadala jednoj devojčici... Šta ćeš...

Posmatran ga u inkubatiru kako leži i bori se... Moj mali borac, moja snaga, moj junak. Bori se za sebe, bori se za život...

-Ima blagi šum na srcu, nemoj da brineš.
-Znam da ima. Prevremeno je rodjen...

Prelazim prstom preko stakla inkubatora, tako želim da ga dodirnem, da ga zagrlim, ali njegovih junačkih 2000 grama mi to ne dozvoljavaju... Gledam njegove usnule okice i ozbiljan izraz lica. Tako puno liči na Gorana, da to nije humano. Kao da ga je on rodio... To mu je kazna. Od Boga, od mene...

Vodjena ljubavlju koju sam nekada osećala za njega, koju na žalost još uvek osećam, onog trenutka kada se ovaj mališa rodio, poslala sam mu poruku, dobio si sina...

Nije mi odgovorio... Ni jednim slovom...

Ali je zato narednog jutra, prvi bio pred vratima sobe...

Nisam mogla da ustanem odmah, telo mi je bilo umorno, bolno... Nisam ni želela da ustanem, već sam se trudila da odmaram, da ojačam, jer mom borcu, treba jaka majka... Najjača!

Nisam ni mogla da ga dojim, bio mnogo mali. Ali sam zato svakog dana, više puta na dan, izmlazavala svoje mleko i nosila ga u blok. Za mog junaka...

A Goran je dolazio svakog dana, svakog dana, gledao kroz staklo svog sina, kog nije priznavao, svog junaka, kog nije želeo, kog je nazvao TO...

Svakog dana, pogledom me molio da mu oprostim, da se smilujem, molio me da ga ponovo prihvatima, ali od toga nije bilo ništa. Nije bilo šanse, da mu dva puta predjem preko iste greške...

Prevari me jednom, sram te bilo
Prevari me dva puta, sram me bilo..

Neću biti glupa dva puta...

Nakon dva meseca i dodatih 1650 grama, napokon su svi moji dečaci oko mene. Sva tri moja sina... Došli smo kući i ispunili dom ponovo smehom... Moji divni dečaci...

Ležim na krevetu i gledam svog junaka, kako sisa palac .. Sva trojica su radili isto.

Goranova mala kopija, sada već toliko liči na Gorana, da se ponekad uplašim, da nije i njegovu narav nasledio. Ni moja nije blaga, ali Goranova, naročito kad je besan, ume sa bude pokvarena
 
Goran ume da udara nisko...

-Želim da se pomirimo
-Ti želiš? A šta ja želim, nije bitno?
-Šta ti želiš?
-Sada, samo mir... Nekada sam želela normalnu i stabilnu porodicu, ali, mi to nismo uspeli.
-Nemoj da se razvodimo, ne želim razvod...
-Imaš godinu dana da se pokaješ. Godinu dana, da se dovedeš u red. Na isteku te godine, ili ću odneti papire i sud će nas razvesti nakon 12 meseci, ili neću. Zavisi od tebe....

Sada je lopta u tvom dvorištu, jedini moj... Odigraj pametno...