Otišla sam (Prvi deo)

Osvojena

Kafa... Tako divan napitak...
Izgovor za razgovor... Razlog za izlazak... Razlog za užitak...

Sedeo je u bašti kafića gde sam mu rekla da me čeka, na ovaj prohladni septembarski dan... Čekao je i vrteo ključeve u rukama, stalno se osvćući levo, desno, tražeći onu koju čeka...

Čekao je mene...

Laganim korakom, premorenog lica, prišla sam njegovom stolu i na stolicu do njegove, spustila svoju kožnu jaknu, a zatim i svoje cenjeno dupe, spustila preko puta njega...

-Ja bih duplu...- rekla sam, aludirajući na kafu

Moj umor, oslikavao se na meni, raščupana kosa, ludovala je iz pundje, dok je jedva skinita šminka, ostavila utisak rakuna u pokušaju, oko mojih očiju...

Ako mu se ovakva ne svidjam, onda nek odjebe od mene u skokovima...- bilo je prvo na šta sam pomislila, videvši kez na njegivim usnama...

-Burna noć?- pitao je, ne znam na šta je mislio...
-Nemaš pojma koliko...-zaustim da mu kažem do kraja, ali telefon mi je zazvonio...

*Molim, Andrija...
*Majmun je priveden. Malo istamburan, ali priveden...
*Da li se podiže postupak protiv njega? Znaš li?
*Majka nije, ali bolnica i socijalci jesu...
*Hvala ti... Javi se kad se vratiš...

Muk sa druge strane, rekao mi je da se veza odavno prekinula, pitam se, da li je čuo bar hvala... Moj stečeni brat... Hvala mu...

-Stvarno je bila duga noć...- sad već i Goranov ton, poprima drugačiji zvuk
-Rekoh ti, nemaš pojma koliko...
-Znači, ti radiš u bolnici...- započeo je priču, započeo je razgovor, koji smo vodili uz dve kafe i sigurno nekoliko čaša pelinkovca, jer mi viski na ovakav umor, ne bi *lego*...

Saznala sam mnogo toga o njemu, iz samo par sati brbljanja uz kafu. Saznala sam dovoljno da znam, da je deset godina stariji od mene, da je jedinac, da radi i da je *sam*...

Saznala sam, a to što sam saznala, svidelo mi se...

-Dakle, ludak od sinoć, bivši verenik, ako sam lepo shvatio... I nemaš nikog?

-Mislim da imam roditelje, ali ako misliš na vezu, ne, sama sam... Imam brata i kao brata, ali niko od njih ne živi čak ni u ovoj državi...

Zbunjen izraz lica, terao me je da nastavim...- Ganstarbajteri... Znaš, oni što rade preko... Tako i moji. Sama sam ovde...

-Onda, neće biti problem, da odemo negde večeras? Mislim, ljubomorni bivši i pokušaji bivše budućih?

Sad se ja smejem. Nije mogao bolje da formuliše rečenicu...

-Ne, neće biti problem, samo moram da se ratosiljam rakuna- pokazivajući rukama na svoje lice...

-Onda, gde da te pokupim?- pitao je pokazivajući ključeve auta...
-Kaži gde treba da budem...- odgovorila sam istim gedtom drđeći ključ svog jugića...

-Budi u glavnoj, oko osam, idemo na klopu...

Kad pomislim samo da jako dugo nigde nisam otišla na *klopu*, Goranova ponuda bila mi je sjajna! Obećala sam sebi jedno. Nigde ne žurim. Ne sad, ne nikad. Neću žuriti sa njim...

Polako se pripremam za šetnju glavnom ulicom i nemam pojma gde me ovo veče nosi. Gde, kada i kako će se ovo veče završiti...

Nemam pojma, kuda će me te velike, tetovorane ruke odvesti...

Tetka Milena, onako vremešna, cupkala je kao devojčica od sreće, videvši me na vratima sobe. Nisam se mnoho ni trudila, farmerice, majica i jakna. Nikud bez nje.