Otišla sam (Prvi deo)

Nije kako izgleda

-Mila, bojkotuješ me već nedeljama. Imamo problem, a ti ne možeš da odvojiš par minuta za mene...

Goranova majka je bila jasna, samo jednom rečenicom. Imamo problem...

-Stižem za deset minuta...

Toliko mi je trebalo, da od kuće stignem do centra grada, gde me je žena i čekala. Toliko- deset minuta.

Sedela je u obližnjem kafiću i držala šoljicu čaja u rukama. Pred njom bila je i šoljica kafe, za mene... Zamišljen pogled, umoran izraz lica, govorili su mi da žena stvarno ima problem...

-Sedi, neću da okolišam...- rekla je brzo i rukom mi pokazala stolicu preko puta nje...

-Sedim, ali nemam puno vremena. Goran ne može da izadje na kraj sa Borisem...
-Zato te i zovem! Da li zna da si sa mnom?

Potvrdno klimnem glavom, na šta se jadna žena smrači ..

-Da mu nisam rekla, ponovo bi mi pravio problem. Mislio bi da sam sa ljubavnikom...

-Izvini, dete, ali toliko licemerje i dvoličnost s njegove strane, toliko snobizma, da više ni ne znam da li je to moj sin! Tebe je optuživao za preljubu, tebe! Mila, ja znam da nisi. Potpisujem da nisi! Zato te i zovem, nedeljama, da me saslušaš...
Moj sin, nije više isti. Promenio se, kada je krenuo da odlazi na teren, mislim, tada sam primetila. Ti si na poslu, deca u vrtiću, on na terenu. Kasnije sam shvatila da je pakao za tebe krenuo mnogo ranije. Izvini, nisam videla...
Kada si se porodila, primila sam čudan poziv i tada su mi neke stvari bile jasnije. Mila, on ima problem u vidu nepoverenja. A tim pozivom, sve mi je bilo jasno. Moj suprug, ima još jednu porodicu, a sa tom ženom ima sina i kćer. Goran je to saznao, pre izvesnog vremna, u stvari, mnogo pre tog poziva. Probaj da razgovaraš s njim. Ti nisi kao moj suprug!

Kako mi se smračilo pred očima! U momentu, više nisam bila ja, ja... U mojoj koži je bio neko drugi, a ja sam nestala...

-Mila, ja sam znala za tu ženu. Nije mogao da mi prećuti, ali Goran nije trebao da zna. Na žalost, ona je sad na samrti, a njena deca, koja su odavno zreli ljudi, žele da upoznaju brata... I ja sam u istom problemu, kao i ti...

-Sve sam mogla da shvatim. I da je ljubomoran, da je nepoverljiv, sve... Ali, ovako nešto mi ne bi palo na pamet. Čak sam mislila da ima drugu...

-Nema, kćeri... Bar se nadam...

Svaka u svojim mislima, sedle smo i pile kafu, odnosno čaj. Sve što mi se rojilo u glavi, sad je izletelo. Nema ga više... Ne znam, ni kako ću dalje, kako da se postavim, da se ponašam...

Otvaram vrata stana i ubija me galama koju čujem...

Mirko i Goran se nešto nadmudruju, dok Andrija pokušava da izadje na kraj sa smrdljivom pelenom. Ponekad, svi ti hrabri i jaki muškarci, kapituliraju pred vlažnim maramicama, kakicom i bljuckom...

-Momci... U čemu je problem?- pitam s osmehom na licu, dok mi pogled rikošetira s jednog na drugog, pa na trećeg...

-Snalazimo se... Nego, reši nam dilemu... Krema i puder, ili samo šta?
-Samo krema, mali je seronja za medalju...- nastavljam da se smejem, uzimam Borisa iz Andrijinih ruku i ostavljam ih u njihovom tripu...

Goranov otac ima još jednu porodicu...

Ne mogu da se još priviknem na situaciju koju sam upravo saznala, ne želim da mu stajem na muku. Delimično ga razumem, ali... Nisam zaslužila sve one uvrede...

-Mirjana... Tvoja braća hoće da zbrišu, ja ih ne puštam
-Tek kad ručamo...- kažem spuštajući Borisa na spavanje...

Bez obzira na prisustvo ovih gromada u našem stanu, moj suprug je ponovo postao moj... Ponovo je to najdivniji, najnežniji muškarac kog poznajem... Samo nek potraje...

-Kad počinješ da radiš?- glas mu se menja i počinje da viče na mene. Nije mi dobro, ne želim da se nerviram
-Jesi li video račune koji su stigli? Pola moje plate, ide na račune, druga polovina ne pokriva mesec za hranu. Ne bih rekla, da mogu da ostanem kući. Moram da radim...

-Mirjana, nema potrebe, snaćićemo se...

Nema šanse da se snadjemo. Troškovi su ogromni, plata pokriva samo dugove. Ne smem da izvadim štek, jer ne postoji objašnjenje za toliki novac. Čak i da kažem kako sam pozajmila, mogu da proguram 100-200 evra ili dolara, ali više ne... Onda, treba taj novac da se vrati...jer ako ga ne vratim, kako sam ga vratila... Uzela od koga?

Ma paranoja je zlo!

-Počinjem da radim i tačka! Klinci kreću u školu, Borisa možeš sam da čuvaš...
-A ti ideš da se kurvaš?

Ruka mi je poletela i završila na Goranovom obrazu. Sobom je odjekivao zvuk šamara, u mom srcu, javila se praznina... Ovog trenutka, zaboravila sam na sve. Na godine koje sam uložila u porodicu, na vreme koje sam posvetila deci i njemu, na našu prošlost i budućnost...

Zaboravila sam i na celu njegovu sitiaciju sa ocem... Sa majkom i tu kompletiranu Špansku seriju...

-Nikad, ali nikad više da me nisi nazvao kurvom! Ovog trenutka, moram ti reći... Prezirem te! Sve što sam uložila u našu porodicu, u nas, sve si popišao! Molim te, skloni mi se s puta ili pronadji kakav takav posao, jer dve godine ovakvog života, da se ustežemo, jedva preguramo mesec, već je previše. Ja moram da radim...

Gledajući u njegov izraz lica, koji je odavao čistu ravnodušnost, shvatila sam da njega ne dotiču moje reči. Niti ga ja dotičem. Niti mu je bilo šta bitno više. Bar je takav utisak odavao.

Znala sam, zahvaljujući njegovoj majci, da postoje demoni sa kojima se bori, ali bori se na pogrešan način. Protiv mene... Ja nisam njegov demon, ali predstavljam takvog. Pretstavljam mogućeg demona... Ili šta već

Pa nisu sve žene preljubnice i nisu svi muškarci gadovi, nosila sam se tom mišlju, dok je njegov pogled bio nešto najgore što sam u tom trenu mogla da osetim. Čist led...

I... Krenuli smo od početka....

Sama pomisao da od sad moram ponovo da merim svaku svoju reč, ili da pazim na svaki svoj pokret, samo da ga ne uznemirim i dam mu razloga da se ponovo istriše na meni, izazvala je takvu navalu mučnine, da sam jedva stigla do kupatila. Ali jedva!

Ne, više!

Nikad više!

Godinama sam hodala kroz sopstveni život kao stranac, neprepoznatljiva ni samoj sebi.
Pazila šta kažem- da ga ne uvredim, ne radi
Da ga ne povredim, da ne izazovem...
Pazila kako će da protumači slovo A, da li će biti slovo A ili slovo Z...

Pazila kako se izražavama, kako razgovaram, kako se ponašam. Da ne izazovem novi nalet ljubomore... Koga sam pogledala, zašto sam pogledala, kako sam pogledala... I ko gleda u mene....

Ovog trena, nagnuta nad klozetskom šoljom, sa povraćkom oko ustiju, shvatam gorku istinu! Postoje i gore stvari od prevare, preljube i batina...
Postoji nešto mnogo ružnije...

Postoji ubijanje ličnosti, ubijanje duha... Ubijanje duše...

Moja duša je rešila da se povampiri i ne dozvoli da je više iko uništava... Moja duša je moja...

Brišem usta, umivam lice i uzimam telefon iz dzepa...

*Molim?- kaže mi Goranova majka
*Snadjite se, kako znate i umete, samo se snadjite...
*Nemoj dete...Molim te...
*Kad dodje vreme, snadjite se...

Prekidam vezu, biram drugi broj...

*Ne mogu više- kažem tihim glasom
*Nisi ni morala... Nisi sama, ludice!
*Jesam. Bila sam sama, ostajem sama! Nadji mi izlaz!
*Biće kako želiš. Koliko ti treba?
*Samo ja...

Samo ja...
Samo ja...
Samo ja...

Mojoj dragoj braći...