Otišla sam (Prvi deo)

Prevarena

Budjenje iz anestezije, bilo je dovoljno teško... Bilo mi je muka, ali nisam imala izbora... Nisam imala nikog...

Dani su nam se nizali lepo... Bili smo srećni... Zadovoljni...

Svako jutro, budio me je doručkom u krevetu, a zatim sam trčala na posao, dok je on lagano odlazio na svoj...

Dani si nam bili mirni...

Dani si nam bili ispunjeni i tek po nekad, seta se nadvijala nad moje lice...

Izgubila sam i oca i majku... Počela sam da gubim i brata... I pobratima. Počela sam da gubim, dok ih nisam izgubila u potpunosti...

Jednog dana, samo mi je stigla poruka od Andrije
*Mama i tata su se odselili, Mirko je kod babe na selu... Ne vraćaju se ovde*

Tog dana, isplakala sam more, postao je okean...
Okrenula sam se sebi i stvaranju svoje porodice...

Dani su se pretvorili u mesece, meseci su bili predugi... Teški...

-Pedja... Trudna sam...

Retke su bile večeri da smo oboje bili kući. U našem domu, koji smo zajedno gradili... Bar ja...sam gradila...

Pedja je radio, naporno.
Odlazio je ujutru, odmah nakon mene, vraćao se kasno uveče... Stvarno je dosta radio, samo iz razloga što moja plata jeste pokrivala hranu, ali njegova nam je trebala za stan...

Za naš krov nad glavom...

-Šta kažeš?
-Čuo si me...- kažem tužno, jer sam pogled na njegovo lice zbrisao je svaki trag sreće sa mog...
-Trudna? Nije vreme sad za decu... Nikako nije vreme za decu...
-Ali, zar nismo o tome razgovarali...
-Jesmo, samo ne sad. Nije vreme, Mirjana! Ne možemo o još jednim ustima da brinemo...

Ustao je sa stola istog trenutka kada je završio svoju misao. Nije bilo mesta za diskusiju... Za razgovor... Nije bilo mesta za dogovor...

Odluka je bila na meni... Samo na meni...

Mogla sam da odem ili *odem*
Mogla sam da rodim daleko od njega
Mogla sam da *sredim* i nastavimo po starom...
Mogla sam...

Kurac moj sam mogla, kad sam presekla sve veze, sve kontakte koje sam ikad imala... Pedja je postao moj Bog... Moj centar sveta... Kako sam samo bila glupa...

-Hoćeš da pojedeš nešto?

Prvi put, nakon nedelju dana od kako sam *rešila naš problem*, nedelju dana kako sam preležala u krevetu, nedelju dana kako nisam sastavila sat bez suza, on me pita da pojedem nešto! On mi se u opšte i obraća!

Tog dana, saznala sam šta znači kad ti se neko iskreno gadi...

Tog dana sam rešila da nema više suza...

Molila sam se za snagu i strpljenje, ipak sam ga volela. Volela sam ga, ali ne više od svog života... Svoj život sam volela više...

-Hoćeš da izadjemo večeras?
-Naravno- kažem uz osmeh- samo da se obučem...

Ulazim u našu sobu i uzimam iz kutijice jedini stvar koju sam sačuvala od roditelja... Svoju ogrlicu...

Stavljam je oko vrata i gledam devojku u ogledalu...
Niska plavuša, duge, raskošne kose, definisanog tela, punih grudi u korsetu...

Spuštam halter i navlačim čarape...
Obuvam cipele sa ogromnom štiklom i divim se odrazu u ogledalu...
Počela sam da igram ovu igru...

Počela sam da privlačim pažnju. Nisam u njoj uživala, ali sam uživala u besu koji izazivam u njemu... Besu, jer je svestan činjenice da sam mlada, lepa, zavodljiva...