Otišla sam (Prvi deo)

Zbunjena

Pet godina i dvoje dece kasnije, još uvek uživam u pogledu na lepo održavano telo mog supruga, dok preda mnom polako skida košulju...

Još uvek me svakog dana zavodi, pokušava da me osvoji...

-O, brate...- otima mi se sa usana uzdah, dok rukom mlatim da rashladim lice, simulirajići drugom rukom da sam se opekla...

-Samo za tvoje oči...- kaže i okreće mi ledja kako bih bolje osmotrila novu tetovažu...

Sve ostale tetovaže, dobro sam upoznala, što dodirom, što usnama, ali ova... Ova je bila čudna...

Da, čudna...

I kada sve nestane... sa znakom večnosti...- Lepa je...- kažem mu glasno, ali njegov zagonetni osmeh me pomera iz srećnih misli... Jednostavno, u njegovom pogledu, vidim nešto drugačije, nešto... Što mi se ne svidja...

Kreće se ka meni predatorski, jako, grubo... Svaki pokret mu je odsečan, proračunat. Nešto je naumio...

Nameštam se bolje u fotelji i očekujem da se smesti pored mene, ali on... Ima drugi plan...

Opkoljava me svojim jakim telom, pritiska me grudima, dok kolenom uporno širi moje noge...mmm, igramo se...- pomislim za sebe...

Spušta usne na moje uho, dah mu je vreo, ubrzano diše, samo čekam kada će da me zgrabi u svoje naručje, ali tada progovori...-Ko je on?

Kao da me je polila kofa hladne vode, a zatim i kofa govana, jer se sve u trenu raspršilo...

Poslednjih pet godina, podredila sam njima. Mojoj porodici. Mom suprugu kog volim najviše, mojoj deci, zbog koje ću da umrem, njima... Samo njima...

Posao i karijera, postali su sporedni, nije bilo više dugih smena, nije bilo više šihti. Bilo je samo- narode, fajront- i u minut bežanje s posla... Nekad i ranije, ako moram po decu u vrtić...

Moj život se sveo na odgoj dece, na kuvanje, pranje i čišćenje i nisam se žalila... Odakle mu, dakle, ovakva ideja...

-O čemu pričaš?- pitala sam ozbiljna, kao smrt
-O onom, čiji parfem nosiš na sebi...

Koji parfem, u pičku materinu!

Odmahujem glavom, jer mi ništa nije jasno. Ni o kakvom parfemu govori... Osim... Fuck!

-Uniforma u ormaru! Saša je ostavio u mom ormaru kesu i torbu za teretanu, njegovom ormaru menjaju bravu...
-Imaš super opravdanje... Smislila si ga u sekundi! Svaka ti čast...

Naglo se pomera od mene, u trenu osetim da je *temperatura* u sobi pala... Gleda me ledenog izraza, ni malo mi ne veruje...

-Stvarni misliš da imam ljubavnika!? Šta tebi pada na pamet? Kakav ljubavnik, kakva afera, čoveče, volim te! Decu sam ti rodila...- govorim krajnje smireno, što znači da nije dobro, jer kad sam ja smirena, sve oko mene puca...

-I mislim i znam... Pogledaj svoje poruke... Maco, kuco, pile... Koleginice? Laži nekog drugog!

-Važi, lagaću...

Ustanem, jedva, pimerim se par koraka, ali glavobolja koja se iznenada javi, preti mi padom... Osećam slabost u nogama, slabost u celom telu i znam šta je sad... Prsnuću!

Odgegam se do spavaće sobe, dovoljno prisebna da ne zalupim vratima i tako probudim tek usnule klince, ali se osiguram, da vrata za sobom zaključam...

Ako te varam, jebi se sam! Ohladi glavu, znaš gde da me nadješ, jebem ti mater, nenormalnu...- psujem u sebi, psujem tiho u bradu, jer kad je Goran besan, ne valja ga dirati...