Otišla sam (Prvi deo)

Pokušaj...

Ovo je poražavajuće...-pomislim u sekundi, kad pred sobom ugledam jedan haos...

Srećom, baka je klince odvela u selo, da mi olakša par dana, da i o njima ne brinem, ali ostavila je najveći problem i najveće dete...

Goran leži ili sedi ili kleči, nisam više sigurna šta radi na ovom kauču u dnevnoj sobi, dok oko njega, slomljeno staklo što od čaša, što od flaša. Pitam se samo, šta se to u stanu dešava, kad ja odem na spavanje...

Uzimam bebca i smeštam ga u kolica, stvarno me ne zanima kako će sve ovo da sredi, ali mene u stanu neće biti, bar nekoliko sati... Ništa od ovog nije moj problem...

Ubijamo vreme, malo po malo, trošimo svaki sekund, nadamo se nečem boljem, žudimo ka nečem većem i na kraju, ostajemo sa onim istim, što u rukama imamo...

*Molim!- odgovaram na nepoznat broj, sa dobrom dozom besa u glasu
*Zar tako, seko moja...

Mirko... Moj Mirko, moje sunce...

Pod prvim drvetom, u hladovini, stajem sa kolicima i puštam suze da se sliju. Pogled mi se muti, pred očima magli, dok s druge strane, moj Mirko se smeje...

Godine su prošle, od kako sam čula njegov glas, sada ne mogu da verujem, da je opet tu.

*Miko, moja... Smekšala si... Čujem te kako ronzaš... Nemoj, u Nišu sam za 24 sata, jedva čekam da te vidim...
*Ne ronzam, majmune, plačem ko kišna godina! Jedva čekam da te vidim, nedostajao si mi... Mnogo...

Došlo mi je da skačem od sreće, da vičem, da vrištim i pevam... Da se smejem kao luda... Došlo mi je da pevam! Moj brat...

*Mila, da li je sve u redu?- javila se draga mi svekrva na prvo zvono
*Brat mi stiže u grad sutra uveče, pa bih Vas zamolila da dovedete momke kući, prekosutra ujutru.
*Šta radi Goran?

Uh, nije baš sad morala da me pita...

*Verovatno mamuran, piša po dnevnoj sobi...
*Mila, moramo da razgovaramo...
*Dobro, važi- i skinuh je s dnevnog reda

Već danima mi naglašava kako moramo da razgovaramo, dok njen prvorodjeni okreće očima, čim nas vidi zajedno. Možda joj na kraju i popustim, ali sad je mnogo bitnija činjenica, da se moj Mirko, vratio kući.

Žurim na vrat, na nos kući i zatičem istu sliku koju sam i ostavila.

Moj dragi suprug i dalje jaše kauč, obneznanjen od alkohola...

-Gorane, odmah da si ustao i skupio ovaj svinjac!

Derem se tako na sva usta i nešto se baš ne sekiram kako će da reaguje. Ili, da li ću ga ne daj Bože uvrediti... E, baš me zabole!

Podiže obrvu i otvara jedno oko, tek da kaže da je oko otvorio i gleda u mene, nekim čudnim izrazom. Nije čudan, samo što ne povrati, a ja u rukama držim bebu...

Odgega se do kupatila, ostavljajući vonj alkohola za sobom, od kog mi podilazi mučnina.

Jednistavno, od dva pića nedeljno, došli smo do dve flaše dnevno. Ti mi se nije dopadalo, bez obzira koliku muku on ima...

-Izvini, evo, sve ću da sredim...- njegov pokajnički glas, bolan izraz lica i pomirljivo držanje, nisu me pokolebali. Ja se nisam odvalila rakijom, već on. On neka čisti...

-Ko je bio sa tobom noćas? Dok smo deca i ja u stanu, s kim si pio?
-Bio sam sam... Samcat!
-A čemu onda ove tri čaše? Molim te, ne laži me...- poraženo sam sela sa detetom u rukama - Nemam ništa protiv da imaš društvo, ali nemoj da me lažeš. Ti si mi docimer. Nisi mi čak ni cimer. Ne zavisimo jedno od drugog, a trebali bi. Večeras sredjujem kuću, Mirko stiže...

-Mirko? - izraz lica mu se automatski menja... -Tvoj brat, taj Mirko?
-Da, Mirko. Stiže, pre Andrije. Molim te, budi trezan, budi pristojan... Budi onaj Goran za kog sam se udala...- izdajnička suza je krenula da se spušta, ali stvarni nisam želela da se opterećujem šta će Goran da misli o tome.

-Ili šta?- upita me drčno - Šta može jedan fizikalac da mi uradi?

Može mnogo- ali prećutim

-Samo me poslušaj, ako ne želiš da skrenem i odem negde na lečenje! Budi moj suprug, preklinjem te. Ne mora Mirko da zna, koliko me mrziš!

-Ne mrzim te! Odakle ti ideja, da te mrzim?
-Odatle kako se godinama ponašaš prema meni! Moj brat me voli, nisam ga videla godinam. Nisi ni ti...

Spustio je pogled, nemoćan pred suzama mojim da me pogleda, da prizna, šta smi mi u opšte. Šta predstavljamo jedno drugom. Nisam želela više da dužim priču, spustila sam bebca u kolevkicu u dnevnoj sobi i krenula sa organizacijom. Trebala mi je distrakcija, jer bes koji se radjao u meni, mogao je lako da eskalira.

-Slušaj, poštujam ja Mirka, tu bratsku ljubav, ali, nema potrebe da sad...
-Tišina, molim te!- prrkidam ga u pola reči, nemoćna da se kontrolišem
-Šta ti meni tišina!?!? Hoćeš da sad...
-Šta? Da odem? Da skupim stvari i decu i odem? Mogu...

Nastavljam ja po svim, sa nekom novom dozom hrabrosti, možda i ludosti, ali nastavljam... Uvek sebe pitam, čime li on mene drži? Ničim više, znam i sama...

Zvuk zvona na vratima, vraća me iz transa.
Očekivača sam da ga čujem, ali sad ne verujem ni sopstvenim ušima...

Otvaram vrata, preda mnom dve gromade. Dva diva od po dva metra... Moje gromade, moja braća

Ne znam u kog pre da gledam, dal u Mirka, dal u Andriju, mozak mi kaže, stani, uspori, srce mi kaže- skači...

Moji momci, napokon preda mnom...

-Da li je to načuveni dvojac, stigao u grad?- kroz šalu, Goran se oglašava iza mene, dok ja nemo gledam i čekam, da se san raspršti... Ali, to san nije...

-Zetonjo, stigli smo... Prvo kod vas... Možemo da udjemo?- sad već pita mene, koja izigravam kip na ulazim vratima

Pomeram se u stranu i tek onda, jecaji, suze, smeh... Kontradiktornosti cele situacije u jednom! Oni su tu...

Andrija me grli, za njim i Mirko i ja nestajem u medvedjem zagrljaju na očigled svog supruga. Srećom, krvno srodstvo rešava stvar, jer da nije tako, crno bi mi se pisalo...

Momci mi prepričavaju, sve godine za njima, pazeći na detalje, govoreći kako sam im falila skoro svakog dana... Govore mi o muženju mleka i svemu ostalom, što su kod *rodjaka* radili, i znam da nije namera takva, ali tačno se dalo psetiti ta seta za vremenom, kada smo Mirko i ja, to radili zajedno...

Okasnili su, pa im je ponudjeno da noće kod nas. Na kauču u dnevnoj sobi, doduše, ali njima nije bitno, prihvataju daj šta daš...

Taman su upoznali Borisa, najmanjeg u familiji, ostali su Jovan i Janko, koje će baka, ujutru da dovede.

Poznavajući moju braću, u onoj transportnoj vreći, tik uz ulazna vrata, mogli su da budu samo slatkiši ili neko hladno oružje. Trećeg nema...

-Miro...- Goranov glas, pored mog uha...
-Molim?- pitam pretvarajući se da spavam
-Volim te...

Od spavanja nije bilo ničega.
Suze su me okupirale, jecaji lomili, dok me Goran ljuljuškao u naručju, pokušavajući da me smiri...

Nije bilo žive sile, da me pokrene sa mrve tačke, jer sav jed i jad koji se nakupio, morao je da izadje... Negde...

-Volim te,Miro...

-I ja tebe, Gorane...

-Molim te, da pokušamo...

I pokušali smo... Te noći, kao i svake sledeće...

Devojke, moja Daša preti da se rodi svakog trenutka...
Ako me nema par dana, ne zamerite... Treznim se... A ne valja tada da se piše
Ljubim Vas puno, sve!
S poštovanjem
Ikac 💋💋💋💋💋💋💋💋💋💋