Otišla sam (Prvi deo)

Samo ja...

Hodam pustim ulicama grada, jer povratak na posao, povratak u šihtu, još uvek traže žrtvu. Sada je žrtva nespavanje, sada je žrtva hodanje pustim ulicama, u 8 ujutru...

Ljudi bezbrižno spavaju, u ovaj letnji dan, znaju da postoji tamo neko, ko ih brani, postoji tamo neko, ko ih čuva i postoji tamo, neko, ko ih leči....
Bezbrižno spavaju, jer postojimo mi...

Shvatila sam napokon svoju svrhu... Shvatila sam, da koliko god sam se opirala, moja predodredjenost pre prohodavanja je pobedila. Shvatila sam da isplivava sve ono, što sam učena, za šta sam obučavana...

Da sebe, podredim drugima...

Otvaram vrata stana, očekivajući salvu uvreda, koja danas, gle čuda izostaje... Ne bi me ni dotakla...

U dnevnoj sobi, ljutito sedi draga mi svekrva, vrti mobilni u ruci i gleda u zid. Mislim da nije čula kada sam stigla, da nema pojma da sam tu...

Ne čujem zvukove i znam da momci još spavaju. Ne čujem ništa, osim svog disanja i svekrvinog izdisanja...

-Zašto ste ovde?- pitam, a ona se strese
-Zvao me Goran. Nije mogao da izadje na kraj s decom. Celu noć je imao problema, ta...
-Sad dosta!- isečem joj reč...- Dosta, draga moja... Nek nadje posao, onda neće morati da čuva decu, jer ja neću morati da radim duplu smenu!

-Ali, mila moja...
-Iskreno, ne zanima me...

Napokon odlazi iz stana, svesna da moj stav ostaje nepromenjen. Cimeri, docimeri, nikad više ljubavnici, nikad više supružnici...

Odlazim u spavaću sobu i zatičem interesantnu sliku...
Ni Goran me nije čuo da sam ušla, ili nije želeo da me primeti, gleda u mobilni i smeši se dok nešto kucka, a Boris spava na njegovom stomaku...

Baš je imao tešku noć...C...C...C, jadan on...

Blago se nakašljem i izraz mu se menja... Kao dete uhvaćeno sa čokoladom u ustima, iz srećnog raspoloženja, prelazi u zabrinuto...

-Nastavi da kuckaš poruke, ne daj se omesti..  Ne želim da ti prekidam veselu korespodenciju...- kažem više zbog sebe, da vidi da me nije briga šta radi i odlazim u kupatilo, da se opustim u kadi...

Nije ni čudo što nije vrištao na mene kad sam stigla iz šihte, nije imao pojma o vremenu, a sigurno ni o prostoru gde se nalazi...
Vruća voda, spire miris bolnice sa moje kože, smrad duole smene, jer svaki prekovremeni mi je dobrodošao, što finansiski, što psihički, jer nemam vremena da razmišljam o svom porazu...

Jeste, da!
Poražena sam...
Sad samo čekam, da se pokrenem s mrtve tačke i napokon učinim nešto po pitanju JA!
Sada samo čekam, da sunce ogreje i malo otopi ovaj led koji se oko mene sakuplja...
Sad samo puštam, da vrela voda spere, svu moju tugu, sav moj jed, svaku crnu misao i nepokoleba me u onome što sam rešila...

Ne bojim se ni osude, ne bojim se gneva. Ne bojim se besa, ne bojim se tame... Ne bojim se odavno, više ničega, jer sve što mi je ostalo, samo sam JA... I samo ja...

Voda je već hladna, vraća me iz lutanja po lavirintu mojih misli... Voda je hladna, kao Goranovo srce... Voda je hladna, baš kao ono što je nakon naše ljubavi ostalo...
Voda je hladna...

-I, draga ženice moja... Kako je bilo u šihti?- pita uz podsmeh, dok pogledom prelazi po mom razgolićenom telu... Majica i gaćice koje imam na sebi, ne mogu da me zaštite od njegovog pogleda, ali koja je svrha da me gleda?!?!

-Kako je bilo sedeti kući i čuvati decu? - vraćam istom merom, čisto da ne bude njegova zadnja...

Frkće i odlazi u spavaću sobu, leže pored Borisa i lice mu postaje nežnije...

Ipak voli TO...

Ipak pokazuje emocije ka najmladjem mu sinu, a i kako ne bi, njegova je kopija... Njegov je sin...

Odlazim u drugu sobu i spuštam se na jedan od kreveta, makar kratak san, dobro bi mi došao...

Još jedan...
Još jedan...
Još jedan...

I tako ceo mesec...

Hodamo kroz život, prolazeći jedan pored drugog, kao vozovi na peronu. Više se i ne pozdravljamo, samo šištimo ili pištimo... Ne govorimo, samo režimo...

Kupi knjige, kupi pribor, spremi novu odeću, deca kreću u školu...
Spremi zimnicu, spremi sve, od poziva ni traga ni glasa...

Nisi sama...

Nisam zaboravila njegove reči, kao ni to da mi je ponudjen izlaz... Kakav god, samo da je izlaz... Ali poziv nije stizao... Iščekivala sam ga, nadala se, ali ništa...

-Misliš da možeš još dugo ovako?- pitao me je Goran jedno popodne, dok sam se spremala za medjusmenu, koju bih nastavila trećom...

Pogledala sam se u veliko ogledalo u sobi i žena sa druge strane, nisam bila ja...
Od smedje duge kose, ostala je samo sena, dužine odavno nije bilo... Pune usne, zamenila je ravna crta, rumeni obrazi, sada su se istopili, oči upale... Pogledala sam ženu u ogledalu i očekivala da vidim normalnu tridesetosmogodišnjakinju, ali videla sam istrošenu i ubijenu dušu... Nisam videla sebe...

-Ja mogu, ne garantujem za tebe... Ja mogu sve, šta možeš ti?
-Ličiš na strašilo. Zapušteno i uništeno strašilo. Brukaš me!

Bes vrije u mom stomaku, dok stajem na vagu...
Hmmm, 46 kilograma...jadno

-Ja ličim na strašilo, da bi vas četvorica imali hleb da jedete. Ako ti to smeta, pomeri dupe i zaposli se. Ili me ostavi na miru i nadji neku lepšu, mladju, negovaniju ženu, a meni daj razvod...

-Nikad!

-Onda makar počni sam da plaćaš svoj mobilni telefon i račun za isti, dok se sa njom dopisuješ...

Krenuo je celim telom ka meni...
Stisnutih pesnica, sa stegnutom vilicom i očima punim mržnje... Krenuo je ka meni i to mu je bila ogromna greška. Ogromna...

Naglo sam se izmakla, nisam mu dozvolila da mi pridje... Zauzela sam gard i čekala...
-Hajde, mudo... Udari me! Hajde, učini ono što godinama želiš! Učini da me nema!- privocirala sam ga zadnjim, atomima se suzdržavala da ja ne udarim njega prva...

-Nikad nisam udario žensko, ali ti me moliš, kurvo!

To je bilo to... Naš apsolutni kraj...

-Hvala ti, Gorane... Hvala ti na svemu!

Samo sam izašla iz stana i otišla na posao...