Otišla sam (Prvi deo)

Ready and steady

Godinu kasnije...

-Tačno sam znala... Znala! Cele godine me ignorišeš, izašle smo petnaest, ej, petnaest puta za tri stotine šezdeset i pet dana! Ti si kreten, Baba!

-Ti si Djoka! To si ti! Jebo te, pa nemamo svi zlatnu tacnu, ja za moju moram da se potrudim!

-Aha, zlatnu, ne seri! Da nisam stalno s tobom na telefonu, mislila bih da si umrla.

Sedela sam sa Majom, u društvu poznatijom i dalje kao Djoka i ispijala kafu... Čekali su se rezultati prijemog za faks. Ona ekonomija, ja psihologija.

Volela sam i ja brojeve, ali predodredjenost pre prohodavanja, bila je presudna, da moje najveće tri ljubavi, matematika, fizika i hemija otpadnu u samom startu. Ali samom startu! Zato sam morala da se opredelim izmedju sociologije, psihologije i medicine...

A medicina je otpala iz revolta!

Tek na prijavnici pre dva dana, kada sam krenula na prijemni,uspela sam da se opredelim. Ispred mene stajala je natovljena zebra i merkala katedru za sociologiju i pedagogiju... Tako, odoh ja na psihologiju...

-Još se nerviraš?- znala je šta me boli
-A ti ne bi? Ej, Maja, zaboravi ekonomiju, moraš da biraš izmedju arhitekture i prava... Aha, baš se ne bi nervirala...

-Miko, srce... Stvar je u tome da si im dozvolila da ultimatum uspe. Ja im ne bih dozvolila...
-Da, da...

U tom trenu, ispred same bašte, parkirao se lokalni mangup... Bacao je poglede ka nama, ali i Maja i ja smo odavno istrenirane da ga ne registrujemo... Bio je jedan od onih *smotaj, odjebi* likova i ni malo dobro društvo...

Kako sam ranije čula izraz *gušter u svetu krokodila*, tako bih sve više mogla da ga vežem za njega...

-Šta pijete, ženke?- uh, koji seljober!

Osvrćem se oko sebe, zbunjeno posmatram...

-Ja ne vidim ženke... A ti, Majo? Ove cure piju kafu i ne... Nisi dobrodošao da nam se pridružiš!- završavam svoj monolog, dok njemu ospe izbijaju po licu...

Da je semafor, zaustavio bi saobraćaj!

Srećom po nas, odlazi, ali znam da sreća kratko traje. Uporniji je taj i od mazge! Verujem da mu je sigurno na pameti bar stotinu načina da mi doaka... Neće moći, prijatelju, takve kao ti, ovakva kao ja jedem za doručak...

Nastavljam u svom svetu da slušam Maju s pola mozga, trudeći se da snimim okolinu... Da nadjem nešto zanimljivo...

Pogled mi leti ka uglu bašte kafića, gde naslonjen na zid stoji crnokoso muško božanstvo, sa Rejbankama na licu... Uh... Tako je...mljac??? Odakle sad to?

Ne nisam svetica. Ni blizu svetice, daleko od grešnice. Ali on je bio pozivnica za greh, sa zlatnim slovima i tvrdim koricama.

Stajao je tako sa prekrštenim rukama na grudima, napetim torzoom i podignutom nogom savijenom u kolenu.

Nisam sigurna da li gleda u mene, pod tim rejevkama ili nekog drugog, ali stvarnost je bila da je meni zastao dah. Bukvalno...

-Znala sam da ćeš da zabalaviš... I to na lošeg momka... Miko, loša vest... Ima curu, ili tri. Nikad stalna...

-Realno, znam, ali ne bih imala ništa protiv da mi prodzara paučinu... Znaš da nisam skoro...

-Znajući tebe, i to malo što si imala, svrstava te još uvek u device, mamu ti tvoju! Da nisi izbacivala napetost, stvarno mislim da se nikad ne bi kresnula...

Bila je u pravu, možda i ne bih, da nije opštepoznato da je seks najbolji lek protiv stresa...

Čak me je i pošteno nasmejala, dok mi je pogled bežao ka uglu i rejbankama, momku u crnoj majici, sa crnom kosom...