Otišla sam (Prvi deo)

Van četiri zida

Nekoliko dana je prošlo od kako sam nakon dodatne dve runde napustila Predragov krevet i vratila se svojim redovnim obavezama...

Učenje, učenje, obučavanje... Pa u krug...

Nisam se ni pozdravila s njim, čekala sam da ode na tuširanje, koje sam stručno izbegla, jer bi zasigurno dovelo do novog orgazma, i zbrisala kroz vrata... Nisam mu čak ni broj telefona ostavila... Ne znam zašto...

Jednostavno, nisam...

Želela sam, ali nisam. Možda sam trebala? Ili ne?

Imam ja svoj svet i oko njega kineski zid... -reči donekle tačne, jer moj svet je moj... Teško da ga neko može razumeti... Moj...

Moj život je isprogramiran do poslednje stavke, moj život je planiran moj život je takav... Uzmi ili ostavi...

Nemam ja vremena za veze
Nemam ja vremena za momke
Nemam ja vremena za prijatelje
Nemam ja vremena da živim...
Nemam...
Ništa...
Imam samo sebe...

-Mirko! Mirko!- čujem oca koji doziva brata, ali se ovaj ne odaziva...
Nešto se desilo...je jedino što mi prolazi kroz glavu, jer smo znali pravila...

-Mirko!- poslednji poziv...

Uzimam mobilni sa stola i gledam na sat... Približava se vreme ručku, Mirko se ne odaziva, a ja sam celo prepodne zadubljena u Rotovu razvojnu psihologiju... Nešto ne štima...

*Mobilni pretplatnik nije...

Mirko, idiote! Šta drugo da kažem?

-Tata, evo ti ključ od njegove sobe. Nedostupan je, proveri da nije nešto ostavio u sobi.
-Miro, jesi primetila nešto čudno?

Tada mi sine! Jebem te, Miro, u glavu!

-Stani! Ne ulazi! Znam gde je...

*Majo, daj mi brata!
*Nije kod mene!
*Ne seri!
*Šta hoćeš, mala? - napokon se javlja...
*Ja ništa, ćale te traži. Šta da mu kažem?
*Kući sam za 10...

-Izvini, tata... Čuo si. Stiže!
-Vas dvoje niste normalni. Trebao sam ja vas ponovo kod *babe*

Sad me je ozlovoljio... Jasno sam im rekla, ne više... Ne nikad više... Ne mogu... Treba mi život, malo slobode... Trebaju mi ljudi...

Nije imalo svrhe raspravljati se, samo sam ostala dosledna svojoj odluci. Ako nisam mogla da biram fakultet, bar biram da prestajem sa kampovima. Za stalno...

Dani se klackaju, kotrljaju lagano, dani se nižu... Prolaze...

Povremeno mi u misli svrati jedna plava glava, plava kosa u koju sam uplela prste... Svrati i podseti me šta je to što gubim... Ili možda ne... Podseti me da postoji život mimo akademskih tokova... Da postoji život oko mene...

Plava glava mi se vrzma

Plava glava mi ne da mira...

Ne pitaj me noćas ništa
pusti me da šutim
ja noćas trebam mir

Stare rane opet peku
moje bitke dalje teku
dušo, ti nemaš ništa s tim

Vrtim melodiju, ničim izazvanu, dok gledam u mobilni telefon, koji ćuti... Ni Maja, ni Predrag, ni niko...

A, šta sam očekivala, u stvari?

Da me nadje?

Tek tako?

Ne bi bilo ni teoretake šanse da me pronadje, jer nisam u toku, nisam tu, nisam... Nigde... Osim u svoja četiri zida...