Otišla sam (Prvi deo)

Označena

Andrija je postao upravo ono čemu se moj brat nadao. Moja senka...

Ako sam izlazila sa društvom, bio je tu... Ako sam blejala negde, bio je tu... Ako sam radila, bilo šta... Naravno, bio je tu... Ne znam kako mu nije bilo mrsko da me čeka pred Pedjinom zgradom, naročito kada noć privedem kod njega?!

Retko bi videla momka sa Rej Ban naočarima, ali sam znala, bio je tu... Zahvaljujući mom bratu...

Mirko mi nikad nije bio jasan, sad još manje...

U svakom trenutku, mogla sam da se odbranim, sama... Čemu onda sve ovo?

Nije mu ni Pedja bio problem. Znam da je prošao *bratsku kontrolu*, jer u suprotnom, morala bih da prekinem bilo kakvu vezu s njim...

Pedja mu je bio *ono, ok lik, sve dok ne znam šta radi sa mojom sestrom*, čak ga je i pozvao sa njima na piće...

A ja? Ja sam ludela... Ne zbog Mirka, već od Mirka... Njegovih buba... Svega...

Došlo je vreme i napokon kreću predavanja. Nikad se nisam osećala smorenije nego sad...

Pozvonio mi je telefon i znala sam da je Pedja...
Bez obzira što sam imala svoj auto, položen vozački, iskustvo...ma sve, on je jednostavno insistirao da me vozi ma faks... Onda i da me čeka...

Moj prvi dan na fakultetu... Lepota...

Navlačim omiljene mi starke i baš me briga što sam za dve glave niža od Pedje. Ali, baš me briga...

Već me čeka u autu i nestrpljivo lupka prstima u volan.

Krajičkom oka, primetim i moju senu, kako se sprema da se pokrene... Ili će ući u kuću, gde je Mirko, ili će krenuti za nama... Trećeg nema...

-Mirko, vraćam se sa Pedjom... Vas dvojica možete da ostanete kući i uživate...- kažem aludirajući na njega i Andriju...

-A, ne, mi idemo da završimo nešto do grada, tako da...- odgovara mi i namiguje...

Brate, kako mrzim kad mi aludira o stvarima o kojim me bih trebala da znam...

Pošaljem Andriji *vazdušni poljubac* i napokon udjem u Pedjin auto....

Dolazimo vrlo brzo do filozofskog i dok nadje mesto za parking, ja već snimim okolinu. Jebo te, oko mene štreberi...  I debela zebra!

Zar ona nije na pedagogiji ili nečem sličnom?- mota mi se po glavi, dok Pedji pružam ruku, kako bi me izveo iz auta...

Ovih par meseci, stvarno smo se malo odvajali i neka navika njegove blizine, bila mi je uobičajna. On je tu, pa je tu...  Pored mene...
Posle iks godina, mogu da kažem, imam kakvu takvu vezu, a da nije bazirana ma obostranom interesu za izbacivanje negativne energije... Sad mogu da kažem, imam vezu, u koju se polako ukljičuju i osećanja...

Danima već, pokušavam da razlučim šta se to dršava sa mnom i ne mogu... Ne mogu, sve do trena dok ne snimim kako zebra bulji u Pedju i balavi nad njim...

Jel mora sve od početka?

Izgleda da mora...

Podižem se na prste i držeći Pedju za ruku, nehajno mu spuštam poljubac ma obraz...

On se blago okreće ka meni i naivan poljubac, postaje strastven... Produbljen... Označen... Tu ispred filozofskog fakulteta...

On je moj...-poručuje moj osmeh
Ona je moja...- govori njegov pogled

-Imam neke obaveze po okolini. Ako hoćeš, zovi me kad završiš, da odemo negde na klopu...

Klimam glavom, jer stvarno mi nije do priče, dok u mene bulji desetak štrebera.
Dal je moguće da sam se zajebala? Mislila sam, filozofski upisuju opušteni, kad ono, jok... Opet štreberi... Baš kao i ja...