Otišla sam (Prvi deo)

Nada

Jasno je bilo samo videti nas, da se velika ljubav kojom smo ranije zračili, vratila na velika vrata...

Ponovo smo bili oni isti. Zaljubljeni i srećni... Ponovo smo bili Goran i Mirjana...

I ljudi oko nas, ponovo smo se sa njima smejali. Ponovo se družili, ponovo izlazili. Više se preljube i prevare nisu spiminjale, ali ja sam se smejala svaki put, kada bi se Goran mrštio. A mrštio se svojoj lošoj proceni...

Šihte su mi lakše prolazile, u samom saznanju, da me kući očekuje mir. Da me kući očekuje nešto što sam ranije imala.

Nisam mogla da dočekam kraj smene, kako bih stigla kući i zagrlila svoju porodicu, da provedem kvalitetno vreme sa njima. Samo sa njima...

Naravno, Goran se vratio u moju- našu sobu i tu ostao... I, još uvek mora da se trudi... Svakog dana.... Od početka...

Nisam mu zaboravila mesece tuge, bola i jeda... Ne... Nisam zaboravila ništa od toga, ali jesam oprostila. Oprostila aam zbog svoje duše, zbog svog mira. Oprostila sam mu...

-Ljubavi... Hajde, skuvao sam kafu, da popijemo u miru, dok klinci spavaju...
-Ljubavi, ne radim danas, nema žurbe... Dodji ovde i završi ono što si sinoć započeo...

Nije mi smetala pomisao da pijem ledenu kafu, ako će budjenje da mi bude ovakvo, svaki put...
Vodjenje ljubavi, bilo je svaki put sve bolje i prosto se pitam, kako sam uspela da godinu dana izdržim bez intimnosti... Bilo koje vrste...

Izmešanih udova, umršeni u posteljinu, raščupane kose, ležali smo znojavi i zadihani, kada su se zvuci lomljenja čuli iz ostatka stana...

Skočila sam na noge, ostavljajući unezverenog Gorana sa traži pantalone, oblačila dugačku majicu i već u sledećem trenu, bila sto posto pripravna za bilo koju situaciju...

Osim za onu, na koju sam naišla...

Deca su ustala, orna i spremna, da tati i mami pripreme doručak...

Polupana jaja, ljuske u tiganju, brašno na podu i slomljena činija... Svi sastojci za palačinke, na pogrešnim mestima...

Smeh iz mog grla, bio je jak... Ovako izgleda jedan lep dan, jedna srećna porodica... Ovako izgleda kada su deca zdrava...

Goran je napokon uspeo da navuče pantalone, ili da pogodi barem nogavice, zatečen mojim smehom i dečijom zbunjenom pojavom. Stajao je pored mene i počeo da se smeje, sa mnom...

-Znači, plačinke?- pitala sam klince, a zatim se dala u posao...
Žele palačinke, palačinke će dobiti...

Dok je Goran skupljao lom koji su napravili naši mali kuvari, ja sam se bavila kuhinjom. Napokon, bila sam srećna, pruživši šansu Goranu da se iskupi, pruživši šansu našoj porodici da ponovo bude na okupu, srećna...

-Šta misliš da ove godine, umesto letovanja, odemo na planinu? Da se ne čvarimo na suncu, nego da se opustimo u miru?

-Mislim da tebi ne smeta sunce, dragi moja, već pomiso na mene u bikiniju... Mada, što se mene tiče, može... Slažem se da u miru provedemo odmor. Možda da odemo na selo? Kod tvojih?

Nisam propustila priliku sa ga bockam. Kad god se ukaže prilika, boc, boc... Možda sam i malo preterivala, ali bockanje manje boli...

-Možemo i na selo... Taman klinci da upoznaju životinje koje ne vidjaju u gradu...

Volim dogovor u dve reči... Može- može, svaki drugačiji me smara. Da se natežemo, pregovaramo, vagamo... A, jok ja... Nemam živaca...

Već naredne nedelje, spremni i raspoloženi, krenuli smo na selo... Da uživamo u miru...

Nada umire poslednja, zar ne?

Od mira, nije bilo ni slova M.

Moj mobilni se oglašavao samo da bi alarm rekao da je vreme za ustajanje, dok je Goranov zvonio na minut... Ili dva... Stalno na telefonu, stalno neke poruke ili pozivi, kao da nije došao na odmor...Malo mi je smetelo... Hoću mir!

Ustajalo se u 5, ako je sreće u 6... Doručak sam spremala ja, da odmenim Goranovu majku, dok su ona i Goranov otac obavljali poslove oko životinja.

Čak su i klinci ustajali u cik zore, srećni i rumeni, naročito kad pomažu baki i deki... Kasnije bi se igrali, kad baka spremi ručak, veselo utrčavali u kuću... Stvarno im je bilo lepo...

-Izvini, još jednom... Neka frka je ispala na gradilištu, šef mi ne silazi s vrata...- rekao mi je uz uho, spuštajući svoj ugašeni telefon na sto...

-Nema problema, skuvala sam kafu, daj da je popijemo dok su svi napolju...
-Ja bih, ipak nešto drugo...
-I ja...

U trku, kao uspaljeni tinejdzeri, stigli smo do sobe i već narednog trenutka uživali u dodiru tela onog drugog. Voditi ljubav u kući punoj ljudi, bilo je zanimljivo, ali voditi ljubav u kući gde su bila deca... E, to je već riskantno...

-Kondomi su u prvoj fioci...- šapnula sam mu na uho, ali ni to ga nije omelo, da se već narednog trena ne ugnezdi unutar mene...

Žurili smo, nošeni željom i strašću, žurili smo, jer su klinci svakog trenutka mogli da banu u kuću, u sobu, kod nas...

-Mogu i hladnu kafu...- ponovio je moje davno izgovorene reči, milujući mi gola ledja i tetovažu Nikad više...
-Mogu i hladnu kafu...- smejala sam se sa njim...

-Zašto reči, Nikad više? Zašti nisi stavila nešto drugo?
-Povredi me jednom, oprostiću, povredi me dva put, nikad više... Jedno od značenja, ali vezana je za mnogo što šta.
-Još uvek mi ne zaboravljaš?
-Žao mi je, ali mislim da nikad neću zaboraviti...

-Mama?!
Glasovi su se prelamali kućom i nikad nisam bila srećnija nego sad, što su upali u *nezgodnom* trenutku.

-Stižem!- kazala sam glasno i navukla veš, a zatim i haljinu na sebe...
-Ideš?- pitala sam Gorana, koji je samo odmahnuo glavom... Ostao je sam sa svojim mislima, ja sam otišla sa svojim ubedjenjima...