Otišla sam (Prvi deo)

Nova šansa

Krenuli smo od početka da se upoznajemo. Mnogo smo se promenili, oboje, za godini dana koliko smo bili stranci u našoj kući, koliko smo bili stranci u sopstvenim životima...

U jednom trenutku, više ni sebe nisam mogla da prepoznam. Negde je nestala Baba Mirjana i pojavila se Guska Mirjana... Guska je drhtala pred Goranovim rečima, pred optužbama, pokušavala da se pravda... Da objasni... Guska nije uspela i samo se dublje zakopavala u sopstvenom bolu...

Baba Mirjana je počela ponovo da se radja. Jaka, samostalna, nezavisna. Baba je gledala samo sebe i svoju decu, a tek po nekad, uvažavala želje svog muža.

Ni Gorana više nisam prepoznavala. Od plejboja koji je plenio svojom pojavom, sad kad malo bolje razmislim, nije ostalo skoro ništa. Poslovni čovek, otac, suprug u pokušaju...

Ali, počeo je da mi donosi cveće. Svakog dana, kad se vraća s posla, donosi mi po buket cveća... Svakog dana...

Moj led, počeo je da se topi, odavno, ali nisam želela da ga lokvica dotakne. Nije morao da zna, da mu je oprošteno onog dana kada se pokajao. Nek se kaje, još malo...

-Šta misliš da odemo na večeru negde? Klince može da čuva baba...
-Mislim da ne... Ne ide mi se nigde gde treba da obučem haljinu ili elegantne pantalone, jer onda će sigirno neko da gleda u moje noge... Ne treba mi takva pažnja...

-Šta misliš da odemo negde u šetnju? Klince može da čuva baba...
-Nisam baš raspoložena... Treba da obučem farmerke, ili trenerke, a onda mi dupe dolazi do izražaja... Ne treba mi takva pažnja...

-Šta misliš da odemo u bioskop?

-Nema šanse!

-Šta misliš da pozovemo društvo na roštilj?

-Ja nemam prijatelje....

Namerno sam svaki njegov pokušaj sabotirala, a u sebi sam se smejala na sav glas. Oterao je sve ljude od mene, kad je počeo da proverava s kim se ja to jebem. Sve ih je oterao, osim Maje. Zašto da ne oteram i ja njegove? Malo...

-Mirjana...

Doziva me, dok izlazim iz kupatila. Uvek sam mrzela miris bolnice koji ostaje u nosu, tako da mi je tuširanje bilo preko potrebno

-Idem, samo da se obučem...

Kome li ja u opšte pričam? Goran se u sekundi nalazi ispred mene u hodniku i proždire me pogledom...

Lagala bih, kada bih rekla da nisam zadrhtala od intenziteta situacije, ali morala sam da ostanem prisebna. Ozbiljno prisebna...

Pulsiranje izmedju nogu, bol i osećaj nezadovoljstva koji sam imala u stomaku, bili su ozbiljno neprijatni. Mnogo je vremena prošlo, previše za jednu udatu ženu, želela sam ga, trebala ga, ali nisam smela da popustim. Ne sad...

-Zaboravio sam koliko si divna, a naročito sa peškirom oko sebe...
-Ko je kriv za to?

Prošla sam hladno pored njega i krenula u sobi da se obučem, svesno pomerajući peškir, da vidi šta se nalazi na mojim ledjima. Tik ispod lopatice, a bilzu srca...

Nikad više... Stajalo je istetovirano na mojoj koži. Moja prva i poslednja tetovaža, označavala je upravo ono što je na njoj pisalo... Nikad više...

-Kada si se istetivirala?
-Odavno dragi, odavno...

Strgo je peškir sa mog tela i krenuo da me ljubi. Jako, gladno... Željno...
Ljubio ke svako slovo, ljubio je svaki deo mene, mumlajući svaki put, po jedno izvini...

Izvini i ti... Ide mi kroz glavu, dok pokušavam da se saberem i sklonim od njega.

Jak je i čvrsto me drži, a ja ne želim da mu nanesem bol, pokušavajući da se otrgnem njegovog zagrljaja... Zato, stiska me još jače, prislanja svoje usne na moje i drobi me poljupcem...

-Ne!- vičem i sopstveni glas ne prepoznajem -Prestani!

Staje kao opečen i gleda me u oči. Ne razume, ne shvata, zašto sam viknula...

-Nemoj! Ne želim... Izadji iz sobe, da se obučem...- govorim dok podižem peškir da pokrijem svoju golotinju...

-Mirjana, molim te, oprosti mi...
-Zašto bih? Molim te, kaži mi... Digla ti se patka, nemaš gde da se istreseš, pa što veliš, imaš ženu... Sad si se setio... Gorane, razumi me. Povredio si me do te tačke, da stvarno nemam želju za tobom. Ne samo za tobom, sama pomisao na seks, na intimnost mi se gadi... Gadi mi se... Razumeš?

Gleda kako stežem peškir oko sebe, pokušavajući da sačuvam i ovo zrno dostojanstva, zna da ga lažem, zna da ga želim, da ga volim, ali ne želim da mu popustim, tek tako...

-Tvoje telo, govori drugačije... Oprosti mi, dok ne bude kasno...
-Ko kaže, da već nije? Ko mi garantuje, da si mi bio veran sve ovo vreme, koliko si me ubijao, deo po deo?

Zrno sumnje posejano, njegovim rečima dok nije kasno, krenulo je da raste... Ali, ja nisam sklona tome, da sumnjam...

-Nikad te nisam prevario, čak ni u mislima!
-Nisam ni ja tebe, ali, reči ne znače mnogo, zar ne? Tebi nisu značile moje? Zašto bih ja morala tebi da verujem?

Bacila sam peškir i brzo mu prišla. Inat, bes, potreba... Sve se mešalo i nisam mogla da odolim...

-Čije je sve ovo bilo, dok nije bilo moje?- pitala sam ga, uporno držeći mu kitu u ruci... -Čije? Znam te... Svake noći, nova riba... Svake noći, novo kresanje... Ko kaže da se to promenilo brakom? Možda nikad nije prestajalo? Imaš li štogod da mi kažeš?

Povlačim trenerice na dole, a sa njima, svlačim mu i bokserice... Treba mi, brzo...
Guram ga unazad prema krevetu i već u narednom trenu, osećam ga duboko u sebi...
Moj... Samo moj...

-Dobro jutro, ljubavi...- čujem njegov glas, uz moje uho
-Izlazi iz moje sobe...

Okreće me ka sebi i njegov izraz lica mi govori da je neprijatno iznenadjen... Da li je to moj problem? Naravno da nije...

-Mirjana, nemoguće je da me ne želiš ovde. Molim te, razgovaraj sa mnom!

-Aha, kao što si ti pričao sa mnom? Idemo od početka... Naša veza nije krenula seksom, ali zbog seksa može da se završi. Odbijam da se povinujem! Potrudi se da me ponovo osvojiš! Sada, izadji iz sobe...

I izašao je...
I, da, trudio se... Svakog dana... Iznova i iznova... Dok nisam popustila i ponovo se predala...