Otišla sam (Prvi deo)

Sama

                Moraćeš da moliš...

Nedelje su se nizale za nama... Ličili smo na svaku drugu porodicu, sasvim normalnu porodicu... Ali samo naizgled...

Kada se vraćam iz noćne, čeka me topla kafa. Svaki put, u 08:45, kad brava kaže klik, na sto se postvaljala šolja kafe...

Kada radim prvu, u 16:45, dobijala sam šolju čaja i mirnu decu, nahranjenu, animiranu crtaćima...

Kad radim drugu, koja je obično medjusmena, vraćala sam se do 22:00 striktno vojnički, tada su deca već spavala, a Goran bi nam servirao večeru.

Sve se promenilo...

Nije bilo pitanja gde sam bila, gde idem... Nije bilo pitanja s kim... Nije više bilo bilokakvih pitanja... Bio je mir...

I to mi je bilo čudno...

Sve pod konac, sve na svom mestu, baš kao da pokušava da mi se dodvori.
Ali, nisam ni ja od juče! Znam za jadac

Kako je od jednom postao grub i nepoverljiv prema meni, ne može isto tako da postane ponovo divan... A,nee...

Zato jedini način da testiram teoriju, bilo je kašnjenje. Da zakasnim kući, da izmenim rutinu, naročito kad se vraćam iz noćne...

*Maja, si na poslu?- zovem je u 8 ujutru
*Jesam, kaži...
*Izadji na pauzu, tu blizu tebe je kafić, da popijemo kafu...
*Vidimo se za 15 minita...

Sedele smo u obližnkem kafiću i znala sam, svesna sam da kasnim kući, tako da očekujem svakog trena da mi zazvoni telefon... Ali on ćuti...

Maji sam ukratko ispričala svoj plan, tako da opušteno sedimo i uživamo u omilkenom nam napitku, odmah posle piva i još po nekom...

-Dokle ćeš da ga mučiš?- pita me uz osmeh
-Ekvivalent bi bio 8 meseci, ali možda skratim na 4... Majo, pored svih neprijatnosti da mu se svakog dana pravdam, da pazim šta ću da kažem, na koji način ću da kažem, kako će on da protumači moje reči, mislim da je moja blokada svakog prisnijeg i dubljeg odnosa, sasvim opravdana. Drugo, još malo pa godina kako nisam imala odnose sa njim, mislim da mi je himen ponovo narasao...

Smeh se orio kafićem, a kako smo bile jedine lujke u ovo rano jutro radnog dana, smeh je bio naš...

-Misliš da je i on apstinirao sve ovo vreme?
-Nadam se da jeste, jer u suprotnom, sledi mu kazna...

-Baba, slušaj... Nisam neko ko treba da se pozove da deli savete. Niti sam kompetentna, ipak, udala sam se još mladja nego ti što si bila. Muškarac ne može bez seksa, ni sat, a kamo li ovoliko vreme. Treba toliko samokontrole, treba discipline. Goran nikad nije važio za mirnog tipa. Ne bih  da ti punim glavu, ali on je uvek imao ribu pod ruku...

-Znam. Sve do trenutka kad je isproveravao moj imenik, s posla se vraćao oko ponoći, pa i kasnije. Od jednom, kaže mi Izvini, pogrešio sam i najkasnije što dodje kući je 10 uveče. Tako da znam da je bežao od kuće, sce to vreme, izbegavao kontakt sa mnom. Gde je provodio vreme, ne želim da znam, ali Zaklela se zemlja raju...Sve se sazna...

-Baš tako, Baba, baš tako...

Svaka u svojim mislima, nismo primetile kada je neko prišao našem stolu...

-Molim Vas, još po jedan duži espreso i donesite mi račun...-kažem, gledajući u Maju koja gleda kroz prozor...

-Devojke, samo ako vam se pridružim

Na zvuk tog glasa, počela sam da drhtim... Sve sam mogla da podnesem, ali u ivom trenutku, taj glas pored sebe, ne...

Vidim da se i Maja štrecnula, ali samo na kratko. Brzo je iz izgubljenog, promenila izraz lica u ofanzivni. Bila je spremna za borbu, na svim frontovima, a naročito za verbalni duel...

-Šta te dovodi baš ovde, Gorane? Vratila bih ti ženu, čim popijemo kafu!
-Odveo sam decu u vrtić, pa sam video tvoj auto pored kafića, a kad sam pogledao kroz prozor, rešio sam da se pozovem sam na kafu...

Samo je slegnuo ramenima i seo pored mene...

-I, jesi li zadovoljan onim što si zatekao u kafiću? Mislim, gledajući kroz prozor... Ono, da nisi očekivao da vidiš nešto drugo, s obzirom da su moja kola parkirana pored? Hoćeš da ti dam moj mobilni, da pozoveš mog supruga i kažeš mu gde sam i s kim?

Boja Goranovog lica prelazila je iz crvene u belu svakom sekundom, a zatim se i vraćala nazad. Maja je znala da pogodi u sam centar, a i kako i ne bi, kad je znala celu priču... Bila mi je jedini prijatelj. Jedini pravi...

-Mislim da je vreme da krenemo...- kažem, a zatim podignem ruku da pozovem konobara- Djoko, čujemo se, ja častim kafu...

Ustala ke i samo kratko klimnula glavom. Goranu se više nije obratila...

-Sav veš iz naše intime si istresla, jel da?
-Ne. Samo osnovno. Nisam joj nikad rekla za sve one odvratne reči koje si mi uputio. Niti da si urlao na mene kao zver, da sam lažljiva preljubnica. Nisam joj rekla to da sam morala da stojim u stavu mirno pred tobom. Nisam rekla ni da sam kroz kuću išla na prstima, samo da tebe ne uznemirim... Nisam joj rekla koliko si me povredio. Nisam joj rekla koliko me boli. Nisam joj rekla koliko patim... Nisam joj rekla ništa drugo, do da misliš da te varam!

Usna mi je drhtala, suze su išle same. Srećom, glas nisam podizala, ker da jesam, čuli bi me čak do klinike. Goran je gledao u sto, nemoćan da me pogleda u oči, da se suoči sa mojim rečima. Ustala sam, dopla do šanka i ostavila novac za popijenu kafu, a zatim krenula kući... Sama... Potpuno sama...

Nek se sam krčka u sopstvenom sranju...

-Mama, mama...

Iz popodnevne dremke, podigli su me glasovi mojih andjela. Da nije bilo njih, verovatno, ne bi bilo ni nas...

Goran ih je vratio iz vrtića, taman na vreme da krene na posao, sad ja preuzimam... Naše je vreme i želim da uživam sa svojom decom, kao i svaki put kada smo zajedno...

Šetnja do parka, igra u kući, spremanje večere, priča za laku noć. Stvari koje volim, stvari koje oni obožavaju. Uvek raspoloženi za još...

Izmorena, već posle večere, krenula sam da spavam, ali neočekivan zvuk otvaranja vrata, potsetio me je koliko sam tog jutra bila povredjena... A bila sam jako...

-Večera ti je u kuhinji, laku noć...- kažem tiho, da ne probudim klince, pa krenem put svoje sobe...

-Molim te, Mirjana, ostani. Volim te...

-Voliš me?- sad sam već besna... Malo, ali jesam...-Voliš me? Kao što si me voleo pre par meseci, ili pre par godina? Kako me voliš i koliko?

-Volim te celim svojim telom, celim svojim bićem, dušom... Povredio sam te do zadnje granice... Molim te... Ostani...

Pogled na njegove smedje oči, otkrivao mi je koliko je mnogo ostalo od onog Gorana za kog sam se udala, ali ga je on vešto skrivao ružnim rečima. Vidim da se kaje, vidim da pati.... Ali, on nije video moju bol...

-U redu, praviću ti društvo dok večeraš, ali onda idem da spavam. Radim sutra prvu...
-Mogu li da se vratim u našu sobu?
-Nemoj mene da pitaš. Sam si izašao iz nje, jer sam ti bila odvratna, jer sam ti se gadila... Tako beše? Pitaj sebe...

-Znam šta sam ti uradio. Zato te pitam, da li me prihvataš nazad?
-Ne! Moraćeš da ponovo zaradiš moje poverenje...