Otišla sam (Prvi deo)

Rešena

-Pogrešio si? Šta tačno si pogrešio?

Nisam mogla da se otkačim rečenica koje mi je Maja nabiflala.

Ako jesi,ako si, ako nisi, glupa si. Bolje da si ga prevarila, pa makar i sad, kad te optužuje za prevaru mesecima unazad, nego da budeš nedužno optužena...

Na neki način, sad bih se živa pojela, da sam je poslušala... Sad, kada mi se izvinjava...

-Šta misliš, kako mi je bilo sve ovo vreme? Misliš da jedno izvini menja stvari? Gorane, pojeo si me! Izvrgnuo stubu srama. Bila sam ispitivana svaki put kad se vratim s posla, a ti si bio moj islednik... Misliš da jedno pogrešio sam popravlja stvar?

-A, kako je meni bilo, kad sam osetio muški parfem na tebi? A? Misliš da mi je bilo super?

-Saša je više zainteresovan za tebe, nego za mene!

-To tako samo kažeš,da ja progutam...

I, krenulo je od početka...

Ovoga puta, oboje smo bili krivi. Oboje smo vukli na svoju stranu i isterivali svoju pravdu. Razumem da je sumnja strašna, ali, kako je bilo meni?

-Ne želim da se svadjam. Umorna sam i imala sam napornu noć... Idem kod dece u sobu...- ugasila sam pikavac i krenula, kada me je njegov glas prenuo...

-Od čega si umorna?

Da pogled može da ubije, Goran bi u trenutku bio mrtav. Ma, kakvi mrtav?! Upile bi ga pore parketa, kad bih ga razlila po podu. U trenu, prošli su mi svi dani kod *babe na selu* kroz glavu i svi načini kako da ga zveknem, a da ne ostavim tragove...

-Odoh...- kratko kažem i nestanem iz njegovog vidokruga...

Prevrćem se u dečijem krevetu, danas je prvi pit u zadnjih 8 meseci da smo progovorili smialenu rečenicu, da smo pokušali da normalizujemo odnose, a ja sam morala da zaserem!

Ma, nisam ja! Nisam ja kriva! Samo sam ga pitala, da li misli da pet slova mogu da obrišu svu moju bol, moj sram? Moj strah???

Ne, on je kriv i tačka!

Kriv je za klevetu!

-Hej, Miro...- budi me nežno, dok i dalje dremam na detinjem krevetu
-Šta hoćeš?- drska sam da gora ne mogu biti

Pomera se od mene, jer na mom licu, više nema straha. Strah je zamenila odlučnost. Odlučnost da ga kaznim, da ponovo stiče moje poverenje.

Zbunjeno stoji preda mnom i prolazi rukom kroz kosu. Kako sam volela da dodirujem tu kosu...
Volela? Odkud to?
Prošlo vreme?
Strašno...

Ustajem pokočena, a znam da nisam dremala više od 2 sata...

-Daj da popijemo kafu... Molim te, Miro...

Pratim ga do kuhinje i sedam za stočić. Uzimam svoju kafu i u tišini je pijem. Apsolutnoj tišini... Ne izustim ni reč...

-Do kad planiraš da ćutiš?

Moj pogled govori dosta. Tupo gledam u njega i jednostavno slegnem ramenima. U maniru sam šta god, ko te jebe! i nastavljam da pijem svoju kafu. Uživam u svakom dimu cigarete i dozvoljavam mislima da mi lete. Sada su negde daleko... Sa Mirkom... Sa Andrijom...

-Nećeš da pričaš sa mnom?
-Ti si rekao i više nego što treba. Govorio si za oboje...- kažem i nastavim po svom...

On ustaje sa stolice i kreće ka meni. Spušta se na kolena, kleči... Da nije tužno, bilo bi romantično, ali sada, za romantiku mesta nema... Pitanje od čega sam umorna ili da ja to progutam...Ne, dečko... Ne ide to tako!
Zajeb, veliki zajeb...

-Ustani, smešan si... Idi da se spremiš, zakasnićeš na posao...- kažem, ali ne gledam u njega... Pogled mi se gubi... Otišla sam daleko...

-Mirjana! Zadnji put te molim da mi oprostiš!
-Koliko sam ja molila da mi veruješ?- podižem ton i po prvi put, ruka mi trza... Javlja mi se tremor...

Pogledam ga na tren u oči, čisto da istaknem poentu, a zatim spuštam pogled ka ruci koja drhti...

Uzimam telefon i bez pardona, biram broj...

*Mitiću, kad može magnet za mene?
*Dodji odmah. Šta se desilo?
*Tremor desne ruke. U stresu sam!
*Čekam te

Uzimam kluč i svoj ranac i krećem ka vratima. Goranov stisak ruke na mom ramenu, nije bio ni najmanje prijatno iskustvo...

-Jesi dobro?
-Nisam. Skupiću klince iz vrtića...- kažem i odem

-Mirjana, imaš ulještenje nerava izazvan diskus hernijom. Sigurno si se cimnula ili loše spavala. Diskus je tu, odavno, možda neka ranija sportska povreda, ali sad malo pripazi, da se nervi još više ne upale. Kad prodje akutna faza, radimo terapiju. Posle, bićeš kao nova...

-Ćuti, kako je krenuo tremor, a još sam u stresu, mislila sam da je šlog, majke mi...

-Ludačo jedna! Neće šlog u kopruvu! Idi, pojebi se s mužem, bićeš rešena stresa

-Mitiću, ne seri!

-Ozbiljan sam. Ideš dogi poza, on od pozadi, nek te dobro povuče za kosu... Da ti opusti vrat...

Sad se oboje smejemo kao ludi, a do pre 15 minuta, dok nije stigao disk sa magneta, bili smo utupljeni... Kao da se spremamo za sahranu

-Da znaš, rećiću mu... Znači, da me vuče za kosu... A to znaš kako... Mislim da funkcioniše?

-Iskustvo, draga moja, iskustvo...

Pogledam telefon, kada sam izašla iz ordinacije. Propušteni pozivi i poruke. Od Gorana... On brine? Sad se setio...

Odgovorim jednim dobro sam i krenem po decu u vrtić... Čeka nas veselo veče...

-I onda su kralj i kraljica živeli srećno do kraja života...

Završavam sa čitanjem priče, klinci su već zaspali. Ostalo je da skupim lom, operem sudove, operem veš i spremim se za posao. Sutra radim prvu smenu...

Otvaranje vrata, priziva me na oprez. Krajičkom oka pogledma na sat,Goran još me treba da se vrati... Tek je 9 uveče...

Uzimam kuhinjski nož i smeštam ga uz ruku, dok u drugu ruku uzimam upaljač... Stajem uz vrata kuhinje i čekam nepozvanog gosta da pridje bliže...

Koraci se sve jasnije čuju, dok usporavam disanje i trudim se da budem mirna i nečujna... Vidim senku, ubrzo i siluetu i brzo reagujem...

-Šta radiš to?

Goranov glas me vraća na zemlju i tek tad shvatim da sam se njemu popela na ledja i držim mu nož pod grlom

-Poranio si kući...- kažem i sidjem s njegovih ledja, spuštajući nož na sto, a uzimajući cigaretu. Kao da se ništa nije dogodilo...

-Zar se tako dočekuje muž?- pita me besno
-Odakle znam da si ti! Obično dodješ iza ponoći, a tad već spavam!
-Hteo sam da te iznenadim! Da provedemo veče u miru. Nedostaje mi moja žena!

Moja žena? Setio se?

-Baš si me iznenadio. Vidiš?- nastavljam da uvlačim dim cigarete i mirno gledam u njega...

-Gde si naučila da se tako penješ? I još nož? Mogla si da me zakolješ, luda ženo!

-Nisam mogla da te zakoljem, znaš da su nam svi noževi tupi... A skakanje, naučila u teretani, ali opet, ti mi ne bi verovao, zar ne?

Spustio je glavu i zagledao se u pod...

-Nedostaješ mi... Mirjana, izvini...

-Nije dovoljno... Moraćeš da moliš!