ONA NJEGA, ON MENE *Završena*

37 deo

Par dana kasnije

VALENTINA

Svaki dan u firmi je bio isti,Kristijan bi skretao pogled od mene kao i ja od njega i tako su dani na poslu prolazili. Zamisljeno sam gledala u vrata moje i Emine kancelarije, sve dok se ona nije pojavila preda mnom. Nisam je odmah spazila pa je pocela mlatarati rukom ispred mene.

Ema: "Jesi li tu?" Trepnula sam par puta i klimnula glavom u znak da jesam. Ema se nakasljala te dodala "E pa, super." gurnula me je u ruke neke dokumente.

Valentina: "Sta je ovo?"

Ema: "Nosi na sastanak upravnog odbora." Uzdahnem, ne zelim da vidim Kristijana.

Valentina: "Jel moram?" Ema iskolaci oci.

Ema: "Kakvo je to pitanje?" idi odmah." ustala sam i krenula ka tamo. Lift nikako da se spusti a ja sam znala da moram pozureti, nisam imala izbora pa sam krenula stepenicama. Nakon par minuta sam stigla, pokucala sam na vrata te usla. Kristijan je sedeo u prednjem celu. Njemu sam pruzila te dokumente.

Kristijan: "Sta je ovo?" bio je drzak.

Valentina: "Dala mi je.." nisam zavrsila recenicu, ustao je i sve fascikle bacio u kantu.

Kristijan: "Ovo je od prosle godine. Ako nesto radis, radi kako treba!"  Bio je previse drzak i to me je nerviralo. Nisam vise ni zelela da kazem da mi je to Ema dala, on se svakako izvikao na mene. Sta mi znaci da mu sada kazem, samo sam prevrnula ocima i zibroja do deset u sebi. Udahnula sam duboku te mu se obratila.

Valentina: "Zelite li da vam donesem nesto drugo?" rekla sam najsmirenije moguce.

Kristijan: "Ne, mozes ici!" oopet je bio drzak. Samo sam izasla. Osecala sam kao da nemam daha. Odmah sam otvorila vrata terase i usla u istu. Cist vazduh mi je pomogao i posle nekoliko minuta mi je bilo bolje. Sacekala sam lift i usla.

-

KRISTIJAN

Cim se zavrsio sastanak i cim sam se malo smirio, shvatio sam da se moram izviniti Valentini. Bio sam grub prema njoj bez razloga. Nije bio problem u njoj nego u sastanku. Usao sam u njenu kancelariju, Ema nije bila tu. Valentina je odmah ustala, nije izgledala dobro. Bila je bleda.

Valentina: "Jel ti treba nesto?"  Izgledala mi je kao da jedva gleda na oci.

Kristijan: "Jel si dobro ti?"

Valentina: "Da. Izvinjavam se zbog onih fascikli, ali stvarno nije moja greska. Ema mi ih je dala."

Kristijan: "Nema veze. Ja sam ispao drzak previse, ne zameri. Nije problem bio u tebi." rekao sam te seo preko puta nje.

Valentina: "Idem da se umijem." Rekla je te ustala. Nije stigla ni do vrata, shvatio sam da ce pasti pa sam potrcao da je uhvatim. Uzeo sam je u narucje.

Kristijan: "Valentina, jel si dobro?" Nosio sam je kroz firmu, dok smo stigli do auta ona je skroz izgubila svest. Bio sam nervozan dok sam vozio, na svakih par sekundi sam gledao u Valentinu. Samo da bide dobro. Nisam siguran da bih mogao da izdrzim da je izgubim. Odmah se setim Damjana, pre nekog vremena sam je dovezao do njegove bolnice i ona je rekla da se tami letim. Trazio sam njegov broj u telefonu kada me je Katarina pozvala, odbio sam poziv. Ruke su mi drhtale pa nisam lako mogao naci broj, imao sam dosta kontakta. Ukucao sam ime Damjan i cim sam ga zeleo pozvati Katarina me je opet pozvala.

Kristijan: "Sta je?!" Bio sam previse glasan i ljut jer me zove dva puta za redom a meni gori pod nogama. Ubrzo sam dosao sebi kada san shvatio da place.

Katarina: "Pavle se ne budi, molim te" jecala je pa sam se jedva razumeo "Molim te, dodji."