ONA NJEGA, ON MENE *Završena*

64 deo

Sledeceg jutra

KRISTIJAN

Ustao sam rano, prisao Pavlu i poljubio ga. Nisam siguran kada ce se izvrsiti transplatacija srca zato idem da saznam u bolnici. Mozda ce moci jos danas, zato sam zeleo da se oprostim od svog sina. Trazio sam Katarinu, izgleda da se vratila kuci. Trazio sam je po kuci i samo nasao poruku "Razmisli jos jednom. Ukoliko zelis da umres za nju, razimecu te. Ne osudjujem te. Hvala sto si mi dozvolio da te volim. Ucicu naseg sina da bude kao ti." Nasmejao sam se procitavsi ovo. Drago mi je jer me razume, ona je svakako jedina osoba koja zna za to. Trebao bih da idem u bolnicu, i moracu da povedem Pavla za sobom. Ali pre bolnice, moram se izviniti jos nekom. Kada sam se vratio u Pavlovu sobu, on je bio budan. Gledao je u crtani na televiziji.

Kristijan: "Jel si gladan?" Upitam ga sa osmehom, a on ustane i pridje mi.

Pavle: "Kao jagnje." Nasmejem se.

Kristijan: "Kaze se kao vuk." ispravim ga sa osmehom.

Pavle: "Isto je." slegnem ramenima i vrati se na krevet, ja odem do kuhinje i spremim mu sendvic. Sipam jogurt i casu i donesem mu dorucak u krevet.

Kristijan: "Zivis kao car. Imas i dorucak u krevetu." Zakikoce se.

Pavle: "Ti si moj podanik onda.."

Kristijan: "Jesam izgleda." ustanem sa kreveta i dodam "Hajde doruxkuj pa onda da se spremis."

Pavle: "Idemo negde?" pita punih usta.

Kristijan: "Da." kazem kratko i odem mu naci stvari. Kada sam se vratio on je vec pojeo sendvic i otisao se umiti. Skinuo sam mu pidzamu i krenuo oblaciti stvari

Pavle: "Ne volim tu majicu.." Pobuni se. Ja nisam ni gledao, uzeo sam prvo sto mi je palo pod ruku.

Kristijan: "Nisam ti ja mama." upozorim ga "Ne fali joj nista." Iako se snudzio, nemam vremena da se zezam sa time sada. Obukao sam ga, zatim je sam obuo cipele i izasli smo iz kuce.

Cim sam stigao na groblje, odmah sam dosao do njenog groba. Nije mi bilo problem da ga nadjem, bilo je prelako. Toliko puta sam bio ovde. Previse je spomenika, ali njen bih nasao i zatvorenih ociju. Pavle me je cekao u autu. Kleknuo sam na travu i stavio ruku na spomenik Verujem da nisi ljuta na mene sto sam nastavio dalje. Znam da bi i ti to zelela. Ono sto me tisti je to sto znam da se sigurno ljutis na mene jer cu joj dati srce. Razumi me barem ti, brisem suze, ne mogu da ponoco prozivljavam bol. Ona je mene ozivela, ja imam sansu da joj dam zivot moram to da iskoristim. Zasluzuje da zivi. Premlada je, ima porodicu koja je voli i sve ce ih ostaviti u dozivitnoj crnjini ako umre. A ja? Ako ja umrem ko ce me zaliti? Nenad i Katarina, Pavle je previse mali da bi bio svestan smrti. Znam da ce se i ona ljutiti na mene, cak vise nego iko. Ali bice ziva, neka bude ljuta. Bitno je da ce biti ziva. Ustanem polako i poljubim spomenik jer mozda vise nikada necy. Mozse ne sretnemo tamo gore Oprosti mi, barem ti.