ONA NJEGA, ON MENE *Završena*

52 deo

KRISTIJAN

Vracam se u selo neobicno mi je bez Pavla. On je ostao sa majkom, nisu se videli par dana i ostavio sam ga kod Katarininih, ona je sada tamo. Pogledam u svoju levu ruku i naicu mi se otme jedan mali osmeh. Nije bilo prstena, zvanicno smo razvedeni. Bilo je glupo kada god sam bio sa Valentinom, imao sam svoj prsten, a isto tako ga nisam skidao jer sam smatrao da sa Valentinom ne radim nista pogresno. Prsten sam nosio samo iz postovanja prema Katarini. Pojacao sam klimu u autu jer je previse vruce. Pozvao sam Damjana, jer se Valentina lecila tamo kod njih u bolnici, nije se javljao pa sam mu poslao poruku da mi na mejl posalje svoje celokupno misljenje o njenom zdravlju i ima li nade. Uporedicu to njegovo misljenje sa misljenjem nekih stranih doktora. Uradicu bilo sta ali jedno je sigurno, nema odustajanja dok se ne izleci. Telefon mi zvoni, Katarina me zove na video poziv. Ubrzo se javim i vidim apval na ekranu. Ruke su mu umazane bojom, verovatno slika sa Katarinom.

Pavle: "Vidi me tata!" Kaze radosno pokazivajuci svoje ruke.

Kristijan: "Hoce li moj sin biti slikar?" Potvrdno klimne glavom, aj adodam "Jel ti nedostajem?"

Pavle: "I ti i Valentina." Nasmejem se, srecan sam jer je voli.

Kristijan: "Gde ti je majka?"

Pavle: "Tu." kaze nastavaljuci da slika.

Kristijan: "Volim te, mili. Vidimo se ubrzo." Katarina onda okrene kameru.

Kristijan: "Zvacu te veceras da razgovaramo." Jasno kazem aludirajuci na ono sto se desilo u sudu. Prvo se uopste nije javljala, a onda tek tako rekla da ne zeli starateljstvo nad Pavlom.

Katarina: "Vazi." Kaze te prekine.  Ostavio sam telefon, vec sam bio stigao. Parkirao sam telefon, uzeo svoje stvari i krenuo ka kuci. U dzepu sam drzao prsten za Valentinu, proverio sam da li je i dalje tu. Cim sam vrata otkljucao, ostavoo sam stvari. Sipao sam sebi vode u casu, i popio naiskap. Izvadio sam kutijicu sa prstenom i pogledao jos jedbom u njega. Odmah sam se setio Dunje, zaprosio sam je na nasem letovanju. Na plazi, nikada mi nece njen osmeh izaci iz glave. Ne osecam se krivim jer sam zavoleo drugu, znam da bi i ona to zelela. Zelela bi da sam srecan, i ja to upravo i jesam sa Valentinom. Izasao sam iz kuce i prisao kod Valentininih. Ona je zalivala cvece i cim me je videla, potrcala mi je u zagrljaj.

Kristijan: "Jesi li dobro?" Nasmejano potvrdi glavom. Poljubi sam je u obraz i kleknuo pred njom te izvadio prsten, nikad gora prosidbna. Ali sa Valetinom je sve pocelo spontano. Pocela je da vristi i place, ja sam morao da ustanem kako bih je smirio. I njeni su izasli, ljudi su se verovatno uplasili. Svi su stojali na terasi, niko da zakoraci na travu. Zagrlio sam je, i dalje je plakala.

Valentina: "Jebem mu mater Kristijane.." kaze dok zajedno brisemo njene suze.

Kristijan: "Jos nisam cuo odgovor.."

Valentina: "Naravno da da, jebeno." povice, a ja joj stavim prsten. Bio sam srecan jer ko pored nje ne bi bio srecan? Toliko se obradovala kao da sam joj priredio ko zna kakvu prosidbnu. Sve se desava spontano, mi zivimo za danas zato nista ne zelim obavljati sutra ili za par dana.

              Pricala sam sa nekim od citalaca, ona je ocekivala(sta vise, bila je sigurna) da ce Kristijan zaprositi Valentinu na najspektakularniji nacin. Nisam joj nista zelela otkrivati, ali ja sam odlucila da to bude ovako. Nekako njih dvoje ne zamisljam kao sve ostale parove. Drugaciji su, posebni. Zato sve u vezi njih mora biti drugacije :)