J U N E 3 0 T H
-
Kada sam stigla u Hogwarts, nešto nije u redu. Nisam bila ovdje mjesecima, i stojim momentalno duboko dirnuta, gledajući u ogromni ulaz hodnika. Zaboravila sam kako je prelijepo, kako grandiozno i magično, i moje srce lupa zbog ushićenosti jer opet sve to gledam. Ali je drugačije.
Nemam nikakve torbe sa mnom; nisam došla da ostanem. Hoću da samo pozdravim neke stare prijatelje, iako me više ne vole, i moram pronaći Draca. Ali takodje ovdje sam da vidim Profesorku McGonagall u vezi mojih predmeta i opcija koje imam jer sam propustila godinu, pa sam odlučila da se pozabavim sa tim prvo.
Ali dok se upuštam prema velikom stepeništu, ne mogu da ne primjetim da nešto nije u redu. Dvorac je jeziv idalje. Nema nikoga unaokolo, pa čak i likovi na slikama su jako ćutljivi. Ne želim da moj glas bude zabrinut jer ne želim da se brinem oko ničega, ali sve je uznemirujuće.
"Isobel?"
Hermionin glas vibrira neprirodno u tišini, gledajući me. Ona poskoči par zadnjih stepenica i požuri ka meni, njene oči otvorene. "Oh, hej." nasmiješih se stidljivo.
Gledala me je. "Zašto si ovdje?"
"Da- da bih neke stvari popravila," rekoh slabo. "Um, kakva je godina kod tebe?"
Hermiona mahnito maše glavom. "Isobel, moraš otići," rekla je. " Možeš se vratiti da - da uradiš to bilo kada, ali sada - sada moraš ići odavde. Odmah da odeš. Idi, molim te idi."
Mrštim se. "Zašto?"
"Nisam sigurna," reče Hermiona jedva. "Harry je puknuo u zajedničkoj sobi maloprije, i mi da podelimo Tekuću sreću izmedju nas- Ron i Ginny i ja - i ne znam, poludio je, Isobel, i , pa, Malfoy je bio spomenut takodje-"
"Šta?" zaustavih je odmah.
"Ne znam, ja stvarno - ne znam koliko mi je dozvoljeno da ti kažem ili koliko stvarno ja uopšte znam ili da razumijem sebe ali sada sam izgubila Lunu i mi smo trebali da nadgledamo Snapa zajedno i-"
"Snape? Zašto, Snape?"
"Hermioni? Isobel?"
Luna pridje spokojno dole niz stepenice, njena smirenost je bila veća od Hermionine nevolje. "Hej, Luna." rekoh, poželjeći da sam joj pružila veći osmijeh od ovog mog jadnog, ali Hermiona me je totalno zbacila. "Hermiona," rekoh polako, "Molim te smiri se na sekund-"
"Ne govori mi da se smirim!" reče Hermiona ljutito. "Moraš da odeš, nije bezbjedno. Luna, moramo da nadjemo ostale, i to brzo."
"Ja ne odlazim," uzvratih, a nisam mogla a da ne izjednačim ton sa njenim. " Daj da podjem sa tobom."
"Naravno da možeš da podješ sa nama." Luna reče ljubazno. Nasmijah se zahvalno.
Hermiona je izgledala kao da hoće nešto da izusti ali se ujede za usnu, razmišljajući o nečemu drugom. Luna i ja je ispratismo bez ijedne riječi niz dugi prazan hodnik.
Idalje nisam sigurna šta tačno tražimo, ili sa kim moramo da pričamo, ali ne moramo da putujemo dugo da bi to pronašli. Kada smo prošli oko tri ugla, čuli smo pucanj. Bio je grozan.
Prizor me je ošamutio. Jednom kada smo se okrenuli prema ćošku, najmanje pedeset ljudi je vidljivo, popunjavajući Astronomski toranj, grozne čini u bojima izlaze iz štapića kretaju se u raznim pravcima. Ljudi su sa svih strana, vrište, viču, neki se čak i smiju zlobno; namjeravajući da ubiju. Oni se tuku. Prava tuča, u Hogwartsu. To se samo može desiti ako...
