Lost

Susret

I evo nas. Ispred Courtney Avenua 58. Izlazimo iz Harryjevih kola. Noge mi klecaju. Ispred nas se pojavljuje meni poznata  dvospratna kuća. Oprostite palata. Veliki masivni zidovi sa belim ciglicama koji se savršeno slažu uz isto toliko velike zatamljene prozore.Staklene terase, sa kojih se jasno vide ležaljke. Ležaljke koje se nalaze na veštačkoj travici, i oko kojih su drvenstaste biljčice. Krov je i jedva primetljiv, bordo boje. Velika staklena vrata koja uzdišu luksuzom se jasno vide kroz ogromnu gvozdenu ogradu, sive boje.  Ta, siva kapija krije mnoge tajne. Poput barijere od spoljašnjeg sveta.Kako tajne ukućana, tako i tajne dvorišta.

Noge mi zastaju same od sebe. Mozak hoće napred, no one ne žele. Ukopana sam u mestu.

"Hajde, Emily", priča mi Harry i hvata me pod ruku.

"Ja..ja ne mogu", pričam dok mi se milion osećanja i misli preplita telom i glavom. Mislim, zašto sam bila ovolika budala da uradim ovo? Šta da im kažem? Ej, ćao, znam da sam vam nedostajala iako se niste ni setili da me proverite prethodnih 5 godina. I P.S. nisam ja ubila onog čoveka na krovu.

Čujem zvuk otvaranja ulaznih vrata. Sranje. Ipak mi se učinilo. To mi samo škripe nervne ćelije koje izumiru.

Ne mogu, ali moram zbog Harryja. Moram. Ipak me je na neki način spasao.

Osećam Harryjev pogled na sebi, te podižem glavu. Otvorio je usta na pola, ali ne izgovara ni reči. Pogled mu je nekako razuman, pitom. Oči su mu sada boje aprila. Svetlozelene. Nikada lepše nisu bile. Bože, ako ću da ga pamtim nekako, neka to bude ovako. Dok mu povetarac mrsi tamnobraon loknice, dok su njegove oči najsvetlije na svetu i dok po prvi put deluje pitomo. Prizemno. Naravno, da ne započinjm priču kako divno izgleda u crnom odelu i crnoj košulji. Predivan je prosto. Ovaj trenutak ne može biti savršeniji. Zapravo, i može. Mogao bi biti. Kada bi nam se usne spojile. Ali neće. Znam, znam da neće.

"Idemo li, Em?", pita me dok me idalje ovako ljubopitljivo posmatra.

"O..da.Idemo", pričam i koračam ka napred. Ah da, naravno. Kapija se sama otvara, jer su nas već videli.. Ispred mene se pojavljuje ogromna mermerna fontana, crne boje u obliku slova B, kao Bensonovi. Koračam do vrata. Pored fontane, sa leve i desne strane gde je nebetonski deo nalazi se tek pokošena trava i beskonačno puno redova jelki. Stojimo ispred vrata. Znam da nema potrebe za zvonom jer su me već videli preko kamera(koje odmah pište kada neko priđe ulazu, što me je I Z L U Đ I V A L O), ali hajde biću uljudna i pozvoniću.

"Emily", gotovo nečujno priča Harry dok pritiskam zvono "šta..šta god da se desi, nemoj da zaboraviš...da..te.."

Vrata se otvaraju, na šta Harry zastajkuje istog trena.

Njegove reči ili šta je on želeo da kaže, već su odletele u vazduh sa vetrom.  Tako i moji ubrzani otkucaji srca sa njima.

Na vratima se pojavljuje moja majka. Besprekorno izgleda. Nije ni godinu dana ostarela. Duga plava kosa joj je idalje postavljena u bolesno urednu punđu. Izraz lica joj je nedokučiv. Pune usne su joj stegnute, duge obrve blago podignute. Njen najpravilniji nos na svetu idalje je podignut, na isti onakav način kakav je bio od kad znam za sebe. Da utisak bude još zastrašujući, obukla je usku crnu haljinu do kolena, u kojoj izgleda zgodnije od mene. Na nogama su joj visoke crne CK štikle. Stvarno Emily, zar pored ovakve žene da živiš toliko godina i da se nikada ne zapitaš da si usvojena?

Gledamo se bez reči. Osećam kako me oči peckaju. Vidim i kako se njene cakle, kao da će svakog trenutka izaći suza iz njih. No, ona je čvrsta žena. Nikada ne plače.

"Dušo", priča najnežnijim mogućim tonom i uvlači me u svoj zagrljaj.

Dušo?Dušo?Stvarno?

"Tako si mi nedostajala", priča mi i steže još jače, i tek sam sada svesna da se gušim u njenom parfemu. Miriše na avokado i mango. Ne, nikada nisam volela ovaj parfem. Zapravo, guši me i sada, posle toliko godina.

Slabašno je grlim, ne znajući niti šta da kažem, niti šta drugo da uradim. Osećam kako mi se srce steže, i kako mi se otima jedna suza iz desnog oka. Da li uopšte treba ovako da se ponašam?

"Vidi je. Još je obukla haljinu. I to crvenu. To je moja devojčica", čujem duboki glas iza nje i već sledećeg trenutka vidim Wrena. Kosa mu je malo osedela, ali ne toliko primetno.I dalje je tu njegova crna kosa. Njegove braon oči sijaju na suncu, koje mu osijava i dan-dva staru bradu.Guste crne obrve koje su uvek bile namrštene, sada su konačno opuštene. Usne su mu razvijene u široki osmeh. Nosi crnu besprekorno ispeglanu košulju i crne pantalone. Sada osećam i njegove ruke kako me grle.

Čekaj šta? Oni misle da će jedan topli isfolirani zagrljaj da oprosti sve ono što mi se desilo prethodnih godina? Da će oprostiti to što sam trunula 4 godine u ludnici.. da će oprostiti...to..to što su me čitavog života lagali da sam njihova ćerka?

Dok mi se suze slivaju niz lice, pokušavam da se priberem. Pokušavam da se otmem iz njihovog zagrljaja i posle dobrih minut ipo uspevam. Bacam pogled na Harryja koji deluje previše nervozno. Vrti svoje prstene na ruci.

"Dobar dan, gospodine i gospođo Benson", uljudno im priča, na šta dobija njihov sumoran isfoliran osmeh.

"Znam da sam usvojena", pričam u jednom dahu, ne usuđujući se da ih pogledam. Međutim, ni ne treba da ih pogledam. Znam kakav im je izraz lica. Skamenjen. Zgrožen. Zgađen.

"Znamo da znaš", tiho priča moja majka i blago me hvata za ruku.

A da, Mona. Potpuno sam zaboravila na to.

"Uđite", priča moj otac i pomera se, ne bi li smo Harry i ja ušli.

***