Lost

Ne moramo biti voljeni, kako bismo voleli nekog

Posle nekoliko minuta, već smo u Harryjevim kolima ćutke se vozivši dok nas mesečina i zvdezde obasjavaju. Nervozno se vrpoljim u mestu, obmotana ćebetom, dok gledam Harryja krajicom oka. Vilicu je stegao, a bes mu sikta iz tamnozelenih očiju. Svaki put kad želim da pojačam grejanje, ošine me pogledom i osećam se kao da mi je lupljen najjači šamar na svetu.

Jebi ga. Znam da sam zajebala. Ali ne mogu. Jednostavno ne mogu. Posle svega što se desilo dok smo bili kod njega. Posle one večeri kada smo gledali "Notebook", i kada sam krenula da ga poljubim(nije kao da me je scena ponela), a kada se on odmaknuo rekavši da  nikada ne može biti sa mnom u vezi i da me ne posmatra na taj način. Mislila sam da me je slagao. Ali, kada sam se probudila i shvatila da ipak nije bio tu za mene, tu pored mene i  da je odustao iako sam primila metak zarad njega, shvatila sam da možda ne laže. Mada, i da vratim vreme unazad i da znam šta me sve čeka, isto bih postupila. Potpuno isto. Ne moramo biti voljeni, kako bismo voleli nekog, zar ne?

Sada smo već ispred moje kuće. Ispred nje jasno vidim parkiran Lucasov crni bmw i osećam krivicu, koja obuzima moje celo biće. Počinjem da grickam usnu, toliko jako da odmah osećam toplu krv, na šta vidim Harryjev zamišljen pogled.

"Pa, šta sad. Laku noć", priča mi dok  se naginje blago ka meni,na šta ja nažalost osećam milion trnaca iste sekunde. Ovo je tako užasno.

"Šta? I šta da im kažem?", prekorno ga gledam refleksno ga uhvativši za ruku, jer sam mislila da će posegnuti za mojom butinom, ali on je želeo samo da mi otvori vrata. Istog trenutka crvenim i pomeram ruku, na šta mi je on zadržava.

"Ugrej se. Izvini što sam otišao bez pozdrava, ovaj put neću. Zbogom", priča mi svojim baršunastim glasom i palcem svoje druge ruke mi briše krv sa usana na koju sam u potpunosti zaboravila.

"M..molim..kako to misliš..z?"

"Emily, da li si normalna, POLUDEO sam od brige?", priča mi hrapav glas i već shvatam da Lucas stoji kod kapije i vidi. Vidi da me Harry drži za ruku i briše krv.

"A znači tako" , ljutito dodaje, na šta ja istog trenutka poskakujem iz automobila, skinući ćebe i trčeći korakom krećem  ka njemu.

"Nismo mi još završili", prekorno dobacujem Harryju tako da me on samo čuje, i već sledećeg trenutka čujem zvuk paljenja motora i vidim kako se gubi daleko u obris dima.

"Lucas. Ne. Saslušaj me prvo, kunem ti se nije tako kao što izgleda!", pričam plačući i grlim ga, na šta on čvrsto drži ruke uz svoje telo.

"Dovoljno sam video", besno mi odgovara i podižem glavu ne bih li mu videla pogled. Pogled mu je sličan kao Harryjev malopređašni jasno govoreći "ne diraj me".

"Nije to što misliš, jebote!", odgovaram mlatareći rukama ustuknuvši za korak. "N i j e!", derem se i brišem suze koje mi se slivaju nis lice kao dva vodopada.

"Stvarno? A kako ćeš objasniti njegovu kosu? Njegove oči? Njegov stav, jebote? Čak i rupice ima", govori mi i jasno čujem da će mu glas puknuti svakog trenutka. O Bože, povredila sam osobu koja me je možda i jedina volela na ovakav način. Bravo Emily.

"To je jebena slučajnost, Lucas! Ne vrti se svet oko tebe!" , ljutito uzvraćam na šta shvatam šta sam rekla. Istog trenutka prekrivam usta rukama, a Lucas je već u svojim kolima.

"Molim te, ne idi. Ne ostavljaj me!", derem se još jače, posežući za njegovim prozorom, ne bih li mu rekla nešto, ali ne. I on je isto nestao kao Harry kao pre nekoliko minuta.

Istog trenutka padam na kolena, tiho jecajući i vidim kako Anne izleće ispred kapije u svojoj najprestižnijoj Viktoria Secret crvenoj spavaćici.

"O, mila moja!", priča mi dok se spušta pored mene i grli me. Sada još više plačem. Blago me obrljuje rukama, povlačeći me na gore, kako bih ustala, tiho mrmljajući da dišem duboko.

"Vratio se, zar ne?", priča mi istog trenutka gledajući me svojim prodornim plavim očima dok prolazimo kroz vrata kapije na šta ja nemo klimam glavom.

*

I evo me. Opet sam na koledžu. Posle duge, besane noći, ipak sam morala da se pojavim. Anne je želela da mi opravda, no nisam prihvatila. Obećala sam sebi da ću se promeniti. Da neću pokleknuti na svaku tešku stvar koja me zadesi u životu. Da ću se boriti, ma koliko god bilo teško. Preživela sam metak, a jednog Harryja Sylesa i Lucasa Hastinga neću. Kako da ne. Ja sam jebena Emily Benson.

Bam. Glava mi pada na sto dok po zna koji put danas gledam dosadnu projekciju filma "Ana Karenjina" i scenu gde se ona opija i gasi svoju tugu viskijem i morfijumom. Oh, želim i ja taj viski. Inače obožavam časove književnosti i gospođu Smith, ali danas. Danas mi nije taj dan.

Sreća pa sam u velikoj sali za predavanja i niko me ne primećuje.Uzimam istog trenutka svoje stvari i probijam se pored mnogih studenata izvinjavajući im se što ih sve redom gazim i već sledećeg trenutka nalazim se u prostranom hodniku, gde uzdahnjujem punim plućima vazduh. I odvratan miris iz menze. Šta je to, kofa s pomijama?

Posle nekoliko minuta sam u dvorištu, udišući mnogo lepši miris proleća, nego onih pomija od maločas. Bacam pogled na košarkaški teren iza koledža, gde odmah gledam Lucasa. Osećam blagi trzaj u stomaku. Sam je, u divnom ljubičasto-žutom dresu Lakersa i šutira trojke. Znoj mu se sliva sa čela i vidi se već izdaleka da je iznemogao, ali ne odustaje. Pored toga izgleda i previše seksi.

Moram da odem do njega. Ali ne zato što je tako seksi u tom dresu. Moramo da razrešimo ono od sinoć. Pa on je moj najbolji dečko na svetu? Shvatiće da je ono sve bio nesporazumim i izviniće mi se što je onako nabusito reagovao kada mu ispričam sve. Sve do onog dela sa tim da sam se udavila u plićak. Da, to ću definitivno da preskočim, jer bi mi zbog toga i najverovatnije raskinuo.

Prilazim mu sa najvedrijim mogućim osmehom na licu(pitanje je koliko mi to lice može biti vedro, sudeći da sam spavala svega pola sata, dok on i dalje skoncentrisano gađa na koš. Malo zatreskujem kapijom mrežaste žičane ograde, ne bi li me čuo i uspevam sa tim. Sada osećam njegov intezivan pogled na sebi, koji mi govori: "Ne prilazi." Kao da će me išta u životu zaustaviti od nečega što sam isplanirala.

"Em", priča mi ljutito, dok mu ja prilazim gotvo trčeći korakom.

Sledeće sekunde, stavljam svoje hladne drhtave ruke na njegov znojave obraze(ne, ne smeta mi), i približavam svoje usnice njegovim vlažnim, suvim rozikastim usnama i ljubim ga sledećeg trenutka. Dok ga ljubim osećam ukus soli(ili ti znoja), ali ne smeta mi. Stravstveno mi uzvraća i o tome vam pričam. Zato je najbolji na svetu. Neće me nikad napustiti kao neko.

"Čemu to?", mrmlja mi dok me ljubi u čelo.

"Zato što sam imala vrlo usran dan i bilo mi je potrebno to", odgovaram i ljubim ga kratko, a nakon toga zagnjurujem vrat u njegovo rame. To smo nazvali mojim mestom. Njegove čvrste ruke obavijaju mi celo telo i po prvi put se osećam spokojno nakon toliko vremena. "Toliko vremena? Misliš vremena od Harryjevog nestanka?", priča mi glasić u glavi a ja ga uporno ignorišem.

"Em, ovo ne znači da me je ljutnja prošla", nežno mi priča Lucas, dok stavlja svoju desnu ruku oko mog vrata, kako bih mu pročitala iz očiju da je stvarno ozbiljan. Primećujem da pazi čak i na ton kako izgovara loše stvari. I definitivno, tako zvuče još manje gore.

"Večeras kod mene u 8. Mama ide na put do New Yorka na par dana. Dođi da popričamo, obećavam samo istina i sve što želiš da znaš", pričam mu sa osmehom, pokušavajući da raznežnim naizgled ljute šumske oči.

Gledamo se bez reči nekoliko trenutaka, i onda čujem tiho:"Važi" i već sledećeg osećam njegove slane usnice na mojim. Stvarno je najbolji.

***

I evo ga. Izvininjavam se što ne izbacujem često nastavke, ali inspiracija se nešto ovih dana poigrava sa mnom. Kako bih se iskupila objaivću još jedan malo kasnije kada pročitate ovaj.

P.S. sledeća dva biće malo napetija nastavka  i možda vas zbune, ali obećavam vam sve će se razjasniti.

P.P.S. nemojte mi se ljutiti zbo Lucasa i Emily, ne mogu tek tako posle 3 meseca da ih razdvojim, ali Harry će ipak moći :)

Kisses