Lost

Pakao ili paralni univerzum

Emily P. O. V.

Otvaram oči. Trepćuće belo svetlo  neonke mi ne dozvoljava da ih držim zatvorenim. Teški kapci mi se polako otvaraju, dok shvatam da nije samo svetlo neonke belo. Već i plafon. Poznat plafon. Ne. Samo da nije to što mislim. Poznati beli zidovi.  O ne.

Nemoguće. Opet ovo prokleto mesto.
Cygnet Hospital Harrow.

"Pi. Pi", čuje se zvuk na svaki  sekund. Pomeram pogled ka pravcu ovog iritirajućeg pištenja.
Bože, šta se desilo? Zašto su svi ovi aparati oko mene?

Pokušavam da ustanem. Ne mogu se pomeriti. Shvatam. Ruke i noge su mi vezane za  krevet kaiševima, poput onih koje viđate na filmovima. Mislim na horror filmove, da se razumemo.

Vazduha kao da je sve manje i manje. Disanje mi postaje sve ubrzanije i ubrzanije. Otkucaji srca su sve brži i brži, 'pip, pip' se čuje gotovo svake stotinke.
"Pustite , pustite me odavde!", vičem, na šta se nakon nekoliko trenutaka dve medicinske sestre, obučene u beloj uniformi pojavljuju u sobi.

Obe su sigurno u 30. godinama. Kose su im uredno svezane u punđu. Jedna je riđokosa- vitka i visoka, druga je brineta- punija i niska, sasvim suprotnost njoj. Lice im je izobličeno od umora i iznemoglosti, ali ipak mi se slabašno osmehuju, dok ja vičem kao da će me neko zaklati. Možda i hoće, pa se zato smeju?  Nepoznate su mi. Nisam ih viđala do sada ovde.

"Konačno ste se probudili, Emily!", govori mi riđokosa i prilazi ne bi li me uhvatila za ruku. Sada izbliza, vidim  kako joj je lice u potpunosti izborano za jednu tridesetogodišnjakinju. Okruglo je, prepuno pega,  a sa njega sijaju crne oči, dok  se puna rumena  usta odmiču i pokazuju krive zube. Utisak je zvanično pokvaren.

"Probuđena, prikovena uz krevet!", uzvikujem i odmičem šaku iz njenog mlitavog stiska.  Dobro da bar nešto mogu pomeriti.

"Pokušali ste da pobegnete, Emily! ", cvrkuće poput najveselije  pesme slavuja ,  što me tera sa se zapitam zašto je ovako ljubazna.

"Idem po Wrena i Anne, oni su u dvorištu, biće presrećni kada vide kakvo se čudo dogodilo! ", priča brineta i odlazi žurnim  korakom od vrata.

Wren? Anne?  Zar Wren nije u zatvoru? Čekaj, da li sam ja u paklu?

Poslednje čega se sećam je...Poslednje čega se sećam .. Harry. Harry. Harry. On mi je pričao nešto o sebi, svojoj porodici. Zaboga, kako sam završila ovde?!

"Izvinite, šta se desilo?", tiho pitam, dok pijem čašu vode koju mi je riđokosa dala, rekavši mi da je popijem sa lekom ne bih li se smirila. Po prvi put sam poslušna i radim to.

"Emily, čega se poslednje sećate?" , ozbiljno priča dok mi uzima čašu iz ruke.

"Ja.. Ja..", pričam mucajući.

"Tako sam i mislila. Moram da idem po doktorka, odmah se vraćam!", gotovo trčeći izlazi iz sobe.

Šta se dešava?  Zašto svi žure? Do par trenutaka sam bila sa Harryjem. Priznajem, situacija je bila jako napeta, ali ne za nesvesticu. I šta joj ono znači 'Konačno ste se probudili?', uopšte. Ako do sada nisam bila zrela za ludnicu, od ovog trenutka zvanično jesam.

"Emily!", čujem Annin plačući glas i već sledećeg trenutka njene ruke su oko mog vrata. "Bože, dete, koliko si mi samo nedostajala!" viče i grli me kao nikada do sada.

Je l' sam ja u nekom paralelnom univerzumu?  Šta se koj' đavo dešava?

"Em", čujem dobro poznati glas koji mi ledi krv u žilama. Ne. Ne taj zlikovac.

Trzam se iz Anninog zagrljaja koliko mogu, budući da sam svezana, je l' te, na šta me ona gleda krajnje užasnuto.

"On je ubica! On je ubica! Izlazi!", vičem, dok počinjem da shvatam da sam ušla u još jednu etapu mog napada panike.

"Em, zlato, o čemu ti pričaš?", priče Wren koji je sav onako ležaran, u crnom odelu sa belom  kravatom ostao zakopan u mestu. Deluje poput kosača smrti.

Anne me čvrsto hvata za  desnu ruku, pričajući mi da dišem, dok mi se sve magli pred očima. Osećam lagani ubod u levu ruku, i oči mi se same od sebe zatvaraju .

***