Lost

Zapravo, stvarno sam iz ludnice

"Pa, drago mi je, Harr.." , pokušah da mu uzvratim, ali on me prekinu stavivši mi prst na usta. "Sada odmaraš i ćutiš" , uzvrati mi sa osmehom. Jebote, je l' on to ima rupice baš kao i Ia..? NE EMILY! ON VIŠE ZA TEBE NE POSTOJI.

"Ili si lud kao ja ili imaš prevelika muda, treće ne znam šta bi moglo da bude", agresivno mu odgovorih i pridodadah "imas foru 2sekunde inače..."

"Inače, šta? Tako slabašna devojka će nešto meni, da uradi?* , reče sa ako me prevelikom dozom sarkazma.

Gotovo, odustajem, pomislih u sebi i svim mogućim snagama sveta pokušah da ustanem iz kreveta ovog ludaka. Sa velikim naporom i bolom, dok me je svaki mišić pojedinačno toliko boleo kao da sam trčala maraton, pa plivala, pa pela se uz planinu, i ne, ne preuveličavam, ipak sam uspela da se malo uspravim.

Bolje da se nisam uspravila, verujte mi. Hary, da ovaj Harry ispred mene nije imao majicu na sebi. Dođavola, kako je ovako građen? Je l' je vežbao još u maminom stomaku? I KAKO MU UOPŠTE MAJKA DOZVOLJAVA DA IMA OVOLIKO TETOVAŽA? Okej, glupava devojko, vreme se promenilo. Ali, jebote. Imao je tetovažu leptira nešto malo ispod grudi, a iznad dve ptice. Imao je crno srce, iiii...

"O, pa ti nisi nepokretna, vidi ti nju!", reče on i prekinu me u mom razmišljanju. 

"Znaš šta, da mi nisi polomio nogu i rebra, sada bi tebi bili polomljeni, ali pošto smo u drugačijoj situaciji NAŽALOST i pošto sam pobegla iz ludnice i konačno.." ,oo, moj predugačak jezik i ja.

"L..ludnica?" , upitao je trepnuvši nekoliko puta zbunjeno, na šta mu se pojavi rupica između obrva. Ah jebote, čak i je ovako zbunjen.... "LUDNICA?" ,ponovio je mnogo glasnijim tonom na šta se ja uplaših.

"Pretpostavljam da si mislio da idem u noćnu šetnju u babinoj spavaćici?", rekoh sarkastično iako znam da sada nije ni vreme ni mesto za to.

"Imaš sreće što sam te pregazio kolima. Inače bi letela odavde samo tako! ", reče mi vrlo ljutito i ustanu sa kreveta, ne bi li otišao do vrata i izašao, dramitično ih lupivši. Čulo se kao da ih je zaključao.

PRELEPO!U sobi sam nekog stranca, sa slomljenim rebrima i nogom, zaključana naravno, tek izašla iz ludnice, i jebeno nosim belu spavaćicu, i da, ta spavaćica je gore od svega ovoga, zajedno verujte mi. Sad kada sam ostala sama sa svojim mislima, sama sa svojim psihotičnim mozgom, što bi moji roditelji rekli, koji su me ostavili tamo, nikada se ne vrativši, uzgred, mogla sam malo da se usredsredim i na moje nepoznato okruženje, koje je, bilo jebeno top. 

Dakle, gospodin-dramitično-lupam-vratima je živeo u viletini od sobe. Ne bi me čudilo ni od kuće. Ležala sam, na kao što znate mekanom krevetu. Posteljina je bila crne boje i imala je neke čudne šare, od kojih bi vam se, ako ste iz ludnice, kao ja zavrtelo u glavu. Okej, ostavimo posteljinu. Krevet je takođe bio crne boje, zapravo šipke od njega, što se sve divno slagalo uz njegove ljubičaste zidove. Da li ste znali da je ljubičasta boja depresivna, uzred? Zidove je krasilo tone i tone slika, na kojima je bio verovatno ovaj dramatični vratar kao mali sa porodicom, prijateljima, devojkom(?), sestrom.. Kakav narcisizam. Ipak je on za ludnicu. Na plafonu je bio jedan veliki, kristalni beli luster koji jedva čekam da mi padne na glavu, kakav sam baksuz. Preko puta mene je bela komoda sa crnim TVom, koji je veći od moje budućnosti. Naravno, TV ne radi. Dalje ne mogu ništa da vidim, jer nemam snage da se naginjem sećate se zbog rebra. Pored kreveta su dva crna, drvena noćna stočića na kojima je tonu alkohola. Vodka, viski, vinjak, vino..previše v?Vodka.Definitivno vodtka. Ako je popijem, to će sigurno opustiti moje mišiće, zar ne?Okej, nisam je okusila nikad u životu, ali za sve postoji prvi put. 

Svojom slabašnom rukom, koja na svu sreću nije slomljena (zamislite), uzimam flašu vodke i lagano je povlačim ka sebi. Ah, teško je, ali uspela sam! Polako odvrćem čep od flaše i pažljivo je privlačim usnama. Prvi guc. U jebote, ovo je aceton, ali imaš sreće acetonu jer sam previše žedna! Sa malo većim cugom, već otpijam ne znam ni ja koji gutljaj i kada shvatam da više nisam žedna ostavljam je sa strane, ne zatvorivši je. Malo mi se muti. Okej malo više. Laku noć, drugari!

*Posle ne znam ni ja koliko*

"Da li si ti BOLESTAN, HARRY?" , neki udaljeni glas viče, nastavljajući: "hoćeš da mi kažeš da si naleteo devojku, koja izgleda kao da je pobegla iz ludnice(jako lepo naglašavajući tu reč), pregazio je kolima, polomio joj sve što možeš, ostavio je sam u sobi, otišao da me pozoveš i za to vreme da se ona napila vodkom i onesvestila i sada je komirana već 10H? Čoveče, to ti je baš trebalo u životu!", krešti neki ženski piskav glas iz sve snage, na šta ja zatvaram uši. Sve mi je mutno, vrti mi se plafon, je l' sam ja to mamurna? Izgleda da su u sobi, ali malo dalje tako da ih ne vidim.

"Zapravo, nije kao, nego sam stvarno izašla iz ludnice ti, kreštavo stvorenje!", pričam besno i stavljam jastuk preko glave.

Op, stvoriše se ispred mene. Lepi, visoki, mršavi zgodni kovrdžavi Harry, me je tako prekorno pogledao da sam shvatila da onaj moj komentar da sam stvarno iz ludnice je zapravo bio nepotreban. Sada je bio već odeven, u beloj običnoj majici i crnim nike trenerkama. Ah čak je i tako seksi.

A pored njega, ni manje ni više nego sva moguća plastika iz okeana. Neka mala, plavokosa devojka, sa očiglednom jako loše urađenim botoksom, kod koje su obline verovatno za jedno 155 puta veće od njenog mozga. Ima mišju facu, nema obrve očigledo, a jedino što je prirodno na njoj jeste duguljasti nos. Obučena je u vrlo skupu haljinu, oprostite, nije haljina, nego prekriva mi deo tela na kom nosim gaće, dakle minić, koja je tigrasta. Ima velike munđuše channel, velike kao moja glava i isto tako skupu torbu, opet channel, koja je verovali ili ne tigrasta. Na nogama su joj crvene LV štikle. Modna propast vrišti iz nje, pomislih.

"I ja ovde odlazim", reče ona , pogledavši me kao najveću gadost na svetu i izađe iz sobe, zalupivši vrata. Oh, slično se sa sličnim, spaja, pomislih. 

"Ti, nevoljno jedna obična, Emily Benson. Nas dvoje moramo debelo da popričamo", reče mi Harry pretećim glasom.

Okej, znam da mu nisam rekla ime, i previše sam odvaljena da bih bilo šta uzvratila, na šta mu samo klimam glavom smoreno odgovorivši: "Važi, ali samo da piškim".

***