Lost

Novi život

"Mama, da li si to ti?", tiho uzdahnjujem dok mi se moja mlađa verzija sebe približava. Tako je prelepa. Izgleda kao da je puna života. Zrači životom. Lepotom. Srećom. Braon kosa joj u valovima pada niz ramena i pri svakom koraku joj osmeh postaje sve veći i veći.

"O dušo, naravno da sam to ja", odgovara mi zvonkim glasom dok je na korak od mene.

"A mene ste zaboravile, je li?" , upituje nas nežni muški glas. Okrećem se u tom pravcu(mada je sve belo i ne postoji verovatno pravac ovde) i već u sledećem trenutku ispred sebe vidim mladića, nešto malog starijeg od moje majke. Ima svetloplavu kosu koja mu takođe pada u valovima do ramena. Oči mu sijaju najsjajnijom plavom nijansom na svetu. Gotovo azurnom. Plave obrve su mu blago povijene, kao i usne u širok osmeh. Ocrtavaju se beli zubi koji stvaraju kontrast njegovom tamnom, bademastom temu, nalik mom. Sad mi je jasno zašto je Veronica htela da pobegne sa njim. Nema sumnje da ovo nije Tom.

"Tata", tiho pričam i osećam kako mi se slivaju suze niz oči. Već sledeći trenutak se svo troje grlimo i osećam konačno ono za čim sam toliko žudela. Osećam porodičnu ljubav. Toplinu. Prihvaćenost.

"Malena moja, nije tvoje vreme", odgovara mi Veronika mrmljajući mi kroz kosu.

"Mi te posmatramo svakog trenutka. I čuvamo. Tako smo ponosni na tebe", priča mi Tom ljubeći me u čelo.

"Ali trenutno si potrebna drugima dušo. Zapamti, zauvek ćemo te voleti", pridodaje Veronica, štipkajući me za obraz i već sledećeg trenutka kada želim da kažem koliko su mi bili najpotrebniji na svetu, i koliko ih volim iako ih nikad nisam upoznala, niti do skoro čula za njih, zaslepljuje me velika zlatna svetlost.

*

Prošlo je već 6 meseci od kako sam se probudila iz tromesečne kome. Taj dan slavim kao svoj drugi rođendan  - 12. oktobar.Nakon čudnog sna, ili ipak stvarnosti, o Veronici, ili ipak ne, već sledećeg trenutka sam se probudila. Kada se setim samo Anninog ozarenog, namučenog lica, kada sam otvorila oči, osetim neizmernu toplinu u stomaku. Naravno, već sledećeg trenutka su usledile suze radosnice, i čvrsti zagrljaji(proveravajući svake moguće sekunde da li me nešto boli). Nakon toga, prošla sam tone i tone analiza, ne bih li nakon 10 dana bila otpuštena kući.

Sada je april. Na svom tek pokošenom zelenom travnjaku iza kuće, pored velikog bazena, nažalost ispražnjenog, se sunčam, kako bih nadoknadila sve one godine zatočeništva u ludnici(mada je to gotovo nemoguće). Znam, znam, vi mislite da se ne može  pocrneti na aprilskom Suncu. Ali, verujte mi, definitivno može. Bar se može malo preplanuti. Kako London nije kišovit ovog meseca(što je vrlo čudno), uživam dok me nežni zraci, miluju po koži. Okružuje me zvuk košenja travnjaka u susednom dvorištu, blagi zvuk toplog povetarca i cvrkutanje ptičica, kojima su sada tamnozelene jelke koje okružuju čitavo dvorište, jedini dom. Tu je i onaj manje prirodan zvuk, kuckanja tastature laptopa, dok pišem esej o Ani Karenjinoj, koji bi sutra trebalo predati mojoj omiljenoj profesorki književnosti, gospođi Smit.

Ako se pitate, otkud esej u 22. godini života, odgovor će vas zapanjiti. Pa, verovali ili ne, posle svoje, kako da kažem "pauze" života,  kao da sam dobila neko nadahnuće, odnosno "prosvetljenje". Iako nisam imala sve završene razrede srednje škole, polagala sam posebni test, i da, ekstra sam ga uradila, i NE zato što sam Benson, stvarno sam zagrejala stolicu (doduše, malo je otežano išao deo bez srednje škole, ali Anne je tu umešala prste). I sada sam već na "Londonskom univerzitetskom koledžu". Naravno, za sve to moram se zahvaliti Anne.

Nakon samog nemilog događaja, koji se desio u našoj kući, javnost je poludela. Skoro čitavih 5 meseci smo bili tema glavnih novina i tabloida. Wren je naravno završio u zatvoru, niti je želeo advokata, niti kauciju, niti bilo šta slično tome. Rekao je, da, ako je upucao svoje rođeno dete (iako nisam ni njegovo, ni rođeno, ali okej), zarad svoje sujete da zauvek treba trunuti tamo. Iskreno, ne osećam nikakvo sažaljenje prema njemu. Čak se po prvi put u životu i slažem sa njim. Možda sam surova, ali dobio je ono što je zaslužio. Posle jednog ubistva, a skoro i drugog, i ja bih se osećala kao on, možda čak i gore.