Lost

Upomoć

Oblačim svoju novu roze svilenu majicu dok česljam nemirnu tek osušenu tamnosmeđu kosu. Da li je ispeglati ili ne? Da li je ošišati ili ne? Baš je porasla. Duža mi je nego ikada do sada. I što je najgore od svega, nekako se uloknala. Nije više ravna. Oh, mrzim talasastu kosu. Čujem poznato zvonce poruke na telefonu. Sa ushićenjem ga uzimam, skačući na krevet i oborivši sve sklopljene stvari na njemu. Ups. Od Lucasa je. Verovatno me je pitao šta želim da jedem. Ili je napisao da je ispred(ne zvoni jer znam da imam pištaće kamere). Dok sa osmehom od uveta do uveta ulazim u poruku, već sledećeg trenutka ga gubim. "Izvini, Em, umoran sam(smajli koji spava), zaigrao sam se danas, obećavam da ću sutra ujutru doći čim se probudim(smajli sunca). Ostavi mi ključ u onu šugavu antičku vazu(smajli koji plače od smeha)   ispred ulaza. Volim te(žuto srce). P.S. šta želiš za doručak? P.S.S. sve je u redu, NI NE POMIŠLJAJ na to da gledaš Titanik, nismo raskinuli!" Pa, doduše, delimično sam bila u pravu. I onako nisam spavala, a strašno sam umorna. Ako sada legnem, videću ga što pre, zar ne?

Odlazim da proverim sva moguća vrata i prozore, zatvaram ih i zaključavam, stavljam rezervni  ključ u onu šugavu vazu, uključujem i alarm (za svaki slučaj, rekoh da sam paranoična) i kucam Anne poruku da vidim da li je stigla. Čekam odgovor nekih pola sata i dobijam ga kako je sve u redu i da se čuvam, te da će da me pozove čim malo odmori(pošto je let trajao više od 6h, a ona je prava mala koala što se sna tiče i kaže da je spavanje ključ njenog uspeha). Ušuškavam se u krevet grleći igračkicu haskija sa ogromnim plavim očima, koju sam dobila za mesec dana veze(još jedan razlog zašto je Lucas najbolji na svetu-čak mi i zna omiljenu rasu pasa) i već nakon nekoliko minuta utonjujem u dubok san.

*

Negde u gluvo doba noći, budi me pišteći nepodnošljivi zvuk sigurnosnog alarma, te istog trenutka iskačem iz krevet sva sanjiva i  brzim korakom  niz stepenice silazim i u njihovom podnožju tražim alarm u mrklom mraku(da, saplela sam se ono kao 100puta) i gasim ga. Istog trenutka palim svetlo, a sledećeg TV, kako bih videla zašto alarm pišti. Iskreno strah me je i očekujem da vidim nekog demona, ili klovna ubicu i da se probudim misleći kako je ovo samo noćna mora. Doduše, u najgoru ruku i očekujem i snajperski crveni zrak kroz čelo, jer su mi uglavnom takve noćne more. Dok grlim mog haskića kojeg sam netrmice uzela(zbog čega mi nije žao) palim drhtavom rukom dugme, gotovo žmirkajući i već sledećeg trenutka izdahnjujem sa ogromnim olakšanjem zato što je to verovatno bila mačka ili tako nešto. Odlučujem da ovaj alarm sada isključim, jer ipak želela bih još malo da odspavam izostavljajući scene iz horor filmova.

Kako isključujem alarm, krajicom oka posmatram sat kraj televizora. Videći da je 2 iza ponoći i zapućujem se stepenicama ka svojoj sobi, kad iza sebe čujem tihi šum nalik koraku. O ne. Ovo i jeste horor film.

Dakle, Em, ako si u horor filmu, uglavnom se okreneš i vidiš Sinistera ili tvoju imenjakinju Emili Rouz, ali pošto si ti pametna i pošto se nećeš okrenuti trčićeš koliko te noge nosi ka svojoj sobi i zaključaćeš se tamo i pozvaćeš policijuu i baterija ti na svu sreću neće biti crknuta i imaćeš signal, i uhvatiće to stvorenje koje je god iza tebe. I NE! Nećeš se okliznuti dok trčiš.

Dok sledeće sekunde sprovodim svoje reči u delo, sada jasno čujem kako to nešto trči iza mene prateći me u stopu i osećam jasno poznatu  voćkastu notu parfema, ali setim se da demoni imaju verovatno to svojstvo(da nas proganjaju mirisom) i ulazim u sobu, pokušavajući da iz sve snage zatresnem vrata, ali nečija noga me preprečava i vidim braon kožnu cipelu. O Bože, ovo je klovn ubica, mrtva sam. Sledećeg trenutka jako zalupljujem vrata ipak svom snagom (bolje njegova noga nego moja glava) i čujem baršunasti glas: "Jao, dođavola, Em!" i shvatam da moj demonski killer clown ima isti glas kao Harry Styles.  Osim ako. O Bože. Polako odškrinjujem vrata i vidim stvarnog Harryja smaragdnih očiju i najlepših loknica na svetu, opruženog ispod njih sa jasno povređenim iskasapljenim, ogrebanim, znojavim licem i krvavu ruku koju stiska izgleda povređeno stopalo . Ok, ja mu zasigurno nisam povredila ruku, ali..  Crna košulja mu je neuredno zakopčana, farmerke su mu blatnjave nešto malo iznad nogavica, a isto tako i cipele(zar nije naučio da se izuva?!).

"Jebote, mogla sam da te ubijem", besno pričam spustivši se pored njega i jasno vidim njegovu bolnu grimasu. Obrve su mu namrštene, ogrebotine su još crvenije i strašnije ovako izbliza i prelaze mu preko čitavih obraza, dok iznad slepoočice vidim jasno malu veću ranicu. Izgleda kao da su ga potukli pilići i istovremeno da mu je slon zabio surlu u glavu. Kapiram da to pričam naglas kada vidim kako mu osmeh igra na licu i na šta se ja sama nasmejem.

"Upomoć, Em. Okrenuli su se svi protiv mene", priča mi i sledećeg trenuka vidim kako se slabašno podiže rukama , ne bi li uspravio svoj gornji deo dela.

"Kako to misliš svi? Da li su ti oni to uradili?", tiho šapućem naslanjajući ga uza zid pokušavajući da ga podignem.

***

I evo konačno Harryja. Doduše, malo pretučenog, ali bitno da su zajedno :)