Lost

Ostani uz mene

"Moj plan je konačno uspeo", priča Wren sa zlokobnim osmehom na licu.

"Plan?Kakav plan?!", dernja se Anne i vidim joj u očima koje sevaju od besa, ali i od straha da ne zna. Nema pojma o čemu se radi.

"Misliš da si se slučajno zadržao te večeri u klubu?", priča Wren silazeći niz stepenice. Anne ide za njim, prateći ga u stopu. Suze joj se slivaju niz lice dok ga moli da ostavi revorler, no on to kao da ne čuje. "Misliš da si slučajno naleteo na Emily. O, ne, nisi. Ja sam sve to uredio. Znao sam da će te osvojiti. Znao sam da ću tako najlakše doći do tebe!"

"Ti, gade jedan!", priča Harry, kome se sada isto tako kao i meni slivaju suze niz lice. Bože, toliko je ranjiv. Nisam ni imala pojma da nema oca. Što je još gore, nisam ni znala da je to zahvaljujući Wrenu. Zato je bio onoliko tvrdoglav što se tiče dolaska ovamo. Ubio mu je oca, a ipak je odlučio da dođe sa mnom do ovde. Zapravo, ipak je odlučio da me one večeri ne ostavi pregaženu na sred puta. Znala sam. Znala sam da ima osećanja.

O dragi Bože, Emily, o čemu razmišljaš ti?Ono kao, ubiće vas, sumanuti Wren, probudi se.

"WRENE!PREKINI!", moli ga idalje Anne, na šta je on gura uza zid jednom rukom i ona se sručuje nekoliko stepenika dole, na šta ja ciknem.
Wren se ne obrće, kao da ništa nije uradio. No, Anne, deluje izgubljenije nego ikad u životu. Želim da potrčim do nje, da joj pomognem, ali noge su mi ukopane. Noge se ne pomeraju.

"Znao sam da ću konačno završiti posao", priča dok čujem zvuk repetiranja pištolja. "Konačno ćeš se pridružiti ocu", odgovara i sledećeg trenutka čujem pucanj.

Sledeće što se desilo je nalik usporenom snimku. Moja majka koja u pozadini viče ne, Wren koji se izopačeno pobednički smeje i ja, koja shvatam da ću izgubiti Harryja. Metak ide direktno ka Harryjevim grudima. Umreće. Ne, ne može. Neću dozvoliti to.Istog trenutka, guram ga na pod , stajući na njegovo mesto i već sledeće sekunde, osećam hladnu prazninu u sebi. I bolnu. Jako bolnu. Spuštam pogled dole. To je krv. Tamnija od moje haljine. Istog trenutka, stavljam ruku na leđa. Nema izlazne rane.

Več sledećeg trenutka, sručujem se na zemlju. Iako mi se sve magli i vrti, vidim izbezumljen Wrenov izraz lica. Istog trenutka, pištolj mu pada niz stepenice sa saržerom. Već osećam Harryjeve ruke oko sebe. Priča mi nešto. Ne znam ni ja šta tačno. Ne čujem. Po mimici usana, rekla bih da priča "Ostani uz mene." Pokušavam da mu se nasmešim, da izustim da će sve biti u redu. No, ne mogu. Osećam sve veću i veću bol koja se sada preko grudiju, proširila u čitavom telu. Zujenje je svuda oko mene. Sada je i Anne već nada mnom. Nečije tople suze padaju po mom licu, no ne vidim jasno čije. Sve je crno.

***

"Emily, ostanite sa nama", čujem udaljeno dok iznenadna količina kiseonika dospe u moje disajne puteve. Jedva otvaram oči.

"Emily, da li me čujete?", priča isti glas, dok se ja usredsređujem na tamnobraon lokne, koje lebde iznad mene.

"Emily, ostanite uz nas!", isti glas priča.

"Emily. Trebaš mi", čujem tuđi glas. "Ne napuštaj me".

***

*Harry P.O.V.*

Umreće. Umreće zbog mene. Želela je da me zaštiti, a šta sam ja dozvolio? Dozvolio sam joj da to i učini. Dozvolio sam da mi Wren uzme nešto najdraže na svetu. Opet. Dođavola. Barem će trunuti u zatvori ako ništa ovog puta.

Nervozno se šetam gore-dole dugim belim hodnikom ispred operacione sale. Ušla je tamo u 14h. Sada je skoro ponoć. Niti je iko ušao, niti izašao iz sale.

Pogled mi pada na Anne, koja nemoćno sedi u stolici pored prozora, bledo posmatrajući nikad tamniju letnju noć.Mogu reći da je znatno više izbezumljenija od mene. Glava joj neprestano pada, dok je savladava umor. Oči su joj umorne od plakanja, no ona ne prestaje. Jedva smo i dve reči progovorili od kako smo stigli ovde. Poslednje što sam je čuo da je rekao bila je izjava, koju je dala policajcu. Sve onako kako je bilo. Od reči do reči. Nije ni pokušala da zaštiti Wrena, no čulo se odmah da je prihvatio krivicu. Za ubistvo i za to što je upucao Emily.

Čujem otvaranje velikih belih masivnih vrata. Oh, konačno. Istog trenutka pojavljujem se ispred njih. Vidim hirurga srednjih godina, oko 40 bih mu najviše dao, kako izlazi, brišući svoje oznojeno čelo, dok skida rukavice. Istog trenutka se i Anne pojavlje ispred mene.

"K..kako je?", jedva izgovara.

"Gospođo Benson", priča joj, dok je prodorno gleda svojim crnim očima sa naboranim čelom, "učinili smo sve što je bilo u našoj moći. Operacija je uspešna, ali.."

"ŠTA ALI?", brecam se na njega, dok Anne podiže ruku, ne bih li spustio ton.

"Ali..", priča doktor sada gledajući u mene, "ali, nažalost u klinički prouzrokovanoj komi je. Sada će sve zavisiti od nje."

Anne istog trenutka prekriva ruku i čujem bolan jecaj.

"K..ako je to moguće?", pričam istog trenutka shvativši da taj jecaj zapravo ja proizvodim.

"Doktore, hitno, desila se saobraćajna nezgoda!", dotrčava usplahirena medicinska sestra sa dugom crnom kosom i isto tako crnim očima.

"Izvinite me", priča doktor stežući Anninu ruku i već u sledećem se gubi.

Već sledećeg trenutka izlazi nekoliko medicinskih sestara iz sale u svojim operacionim odelima. Četiri njih vuku kolica.

"Kako je ona, izvinite, šta se dešava?", pokušava smireno da zvuči Anne.

"U komi je, gospođo. Ali stabilna je, ako vam to išta znači. Sada je sve na njoj", odgovara ona najbliže nama sležući ramenima i krećemo za njima.

Sledeći trenuci su mi vrlo mutni, poput košmara. Kao da bolničkom hodniku nikad kraja, a Emily mi postaje sve dalja i dalja. Emilyno beizražajno bledo lice prekriveno maskom jedva nadzirem. Prekrivena je belim čaršafom. Oko nje milion i milion aparata, katetera, stalaka za infuziju. Poput mrtvaka deluje. Jedino je "pip" aparata odaje.
Ali nije mrtva. Boriće se. Ona je najveći borac na svetu, znam to. Jaka je i neustrašiva. Ne daje se lako. Nije poput mene. Ne pokleknjuje pred neprijateljem. Da, ide glavom kroz zid, znajući da će joj to naškoditi. Ali ipak to uradi. Uostalom, neće ta ludica dozvoliti sebi da me tek tako ostavi. Voli me, znam da me voli. Ponekad se mislim i da ja nju isto volim. Ali samo ponekad. Ponekad kad smo sami i kad mi svira "Za Elizu". Ili kada se svađamo oko toga da li je bolji Harry ili Draco iz "Hary Pottera". Ili dok gleda "Notebook" i iznervirana gađa televizor jastukom, jer Noa nije bio tu kada je Eli došla poslednji put da se pozdravi sa njim. Ili kada je krišom posmatram dok Hanni lakira nokte i priča kako Zayn nije za nju. I znam da sam đupre ispao što joj nisam to priznao. Ispao sam kukavica. No, čim otvori oči. Reći ću joj. Reći ću joj da sam budala, prostak i govno. Priznaću je da je volim. A ona će se slabašno nasmešiti i reći: "Zar sam morala da umrem da bi to priznao?" A onda ću je poljubiti i bićemo najsrećniji na svetu.

***
Uživajte❤