Neću Kući #2

ᴅᴀʀᴋᴏ

Iako nije morao, Bojan pažljivo proverava svaku svlačionicu i salu pre nego što će otići kući. Zaključava glomazna vrata rukometaške sale i svlačionice koja joj je pripadala. Ključ vraća u sada praznu portirnicu, uredno ga okačivši na kukicu kraj svih ostalih ključeva. Svetla su pogašena a napolju se spustio mrak, uprkos dugačkim neonskim svetlima na plafonima hodnika, cela građevina deluje jezivo i mračno. Mada, Bojan je tu dovoljno dugo te je već naviknut na tu čudnu atmosferu u sportskoj dvorani koja zavisi isključivo od broja ljudi i količine svetlosti u njoj. Raspoložen je i vedar, pomalo umoran. Današnji dan protekao je lako. Izuzev povrede na treningu mlađe ženske ekipe, treninzi su glatko prolazili jedan za drugim, s velikim odazivom članova i neverovatnom disciplinom. Brzo napreduju, polaže nade u izuzetne rezultate na predstojećem kupu, možda i na pripremama za reprezentacijska takmičenja.

Vraća se do svog kabineta, baca kratak pogled na sto u potrazi za nečim što je možda zaboravio. Dobro je, poneo je sve što mu je trebalo. Crna jakna od fine kože, hladna i gruba, zateže mu se preko ramena i leđa kad je obuče. Gasi svetlo i izlazi, setivši se da je zaboravio na jednu salu. Mma ekipa očigledno je produžila trening večeras. U hodniku odjekuje tup zvuk udaraca, izgleda da je trening žestok. Neupadljivo ulazi i staje tik kod vrata posmatrajući skupinu momaka koja trenira, svaki zauzet svojom vrećom za udaranje. Približno su istih godina, sem jednog. Malo toga je znao o njemu, uglavnom iz Darkovih priča. Zovu ga Rakac, nije bio baš najomiljeniji. Viši i od Darka, ima skoro dvadeset devet godina. I manjak odgoja i vaspitanja. Kruže priče da je čak boravio u zatvoru. Vozačku su mu davno oduzeli. Na treninge je dolazio zbog prave tuče, tehnike i fer borba nisu ga zanimali. Ko zna kako je još bio član kluba.

Prepoznaje još nekolicinu, s nekima bi ponekad išao na piće ili bi opušteno pričali na hodnicima tokom pauza između treninga, s nekima bi se čak nalazio u klubovima u noćnim izlascima. Nekolicina mu neupadljivo maše ili podiže bradu u znak pozdrava. Dole, skoro na dnu sale prepoznaje Darka. Kraj treninga se već polako nazire a na njemu ne vidi nikakve tragove umora sem sjajne, mokre kože. Ovde, u ovoj prostoriji, u ovom timu, on je dirigent. Cela kakofonija udaraca kože u kožu, rukavice ili gole pesnice u vreću, brzina i ritam zavise od njega. Svi ga prate, potčinjeni njegovoj volji svedno ili nesvesno. Bilo je nečega u njemu što je ulivalo bar strahopoštovanje koje je navodilo ostale da rade isto što i on. Od nekih, pa čak i od trenera, imao je duboko, pravo poštovanje stečeno brojnim pobedama u sali, na lakšim ili težim sparinzima.

Od svih njih bio je viši bar za nekoliko centimetara, osim od Rakca. Lepo građen, mišićav. Kratke crne kose, podšišane pozadi sa nijansu dužim šiškama koje su mu sada padale na čelo vlažne od znoja. Pogled nije skidao sa dodeljenog džaka za udaranje, potpuno usredsređen na to što radi. U njegovim rukama, taj džak bio je instrument a svi ostali okolo pratnja. Duboko u njegovoj podsvesti, možda je umesto tvrde vreće gledao nekog stvarnog protivnika ili neki samo njemu poznat strah koji je želeo da pobedi. Glatka koža na bradi i obrazima presijavala se na svetlosti, takođe ovlažena kapima znoja. Senke su mu padale na lice tako da su isticale izraženu viličnu kost, jaku i muževnu koja je pravila fantastičan kontrast mekim crtama nosa i jagodica. Usne su mu stegnute u ravnu crtu dok se trudio da se što više koncentriše i održi isti tempo udaraca sa pravilnim disanjem.

Poslednji minuti treninga su kritični. Skoro svaki put mu koncentracija odjednom nestane, misli mu se raštrču na sve strane i nit pravilnog disanja se izgubi. Tu je već i bol, tupo mi pritiska slepoočnice čineći da čuje iritantno zujanje u ušima a oštro ga seče u donjem delo grudnog koša. Usporava ga i slabi mu udarce za nijansu, na kraju ga potpuno zaustavlja. Uprkos otvorenim prozorima i hladnom vazduhu koji struji unutra, čini mu se da je sve oko njega vrelo i da isparava.
-Marinkoviću, ide li to?
Trener obilazi momke na njegovom kraju salu, procenjuje i posmatra, tu i tamo uputi neku kritiku i zadrži se da bi video kako je momak kom je upućena primenjuje. Darko klima glavom, ne može da odgovori u tom momentu.
-Onesvestićeš se, dečko. Uspori malo.
Stariji čovek blago odmahuje glavom i nastavlja dalje, vraćajući se vrhu sale.