Neću Kući #2

ɪᴘᴀᴋ ɴᴇ...

Hej, tu si?

Daa, tu sam. Čoveče, mnogo mi je drago što me nisi zaboravila...

Tebe da zaboravim? Nikad! Ali mi treba tvoja pomoć. Moram da te vidim, inače ću da poludim.

Odgovara ti sutra?
I napiši mi gde, ako imam direktnu liniju dolazim busem.
Ili trolom

Onda sutra.

**********

Džo je odabrala sto u vanjskom delu kafića. Još malo pa će pola četiri. Na manje od desetak metara od nogare njene stolice, reka se bljeskala i uvijala kao srebrna riba. Hiljade sunčevih zraka ogledalo se na njenoj  sivkastoj površini, svaki u svojoj kapi. A kako je tekla, reka je izgledala kao da se dodvorava suncu da je još dotiče, pokazujući mu koji njen deo će najlepše zasijati pod njegovom svetlošću. Podsetilo je na Derdru kad traži Deinu pažnju isturajući kičmu ka gore ili neumornim umiljavanjem oko njenih nogu. Bilo joj je neobično da gleda praznu pepeljaru, "pikslu" kako je Dea govorila, na sredini stola. Isuviše joj je neobično kad Dea i dim njenih cigara nisu tu. Zapravo, kad Dea nije tu. I svakako, nije navikla da bude prva koja dolazi, ona je bila onaj deo društva koji uvek nekako zakasni. Ali došla bi, uvek bi došla za najviše tri beznačajna minuta čije proticanje bi retki primećivali. Opet, Dea nije bila među njima, ta mala bi se pušila od besa svaki put kad bi se srele.

Veseli pozdrav najavljuje dolazak vrcave, vesele prilike koja uz širok osmeh seda na stolicu naspram Džo. Kestenjaste kovrdže rasipaju se ispod kačketa koji joj baca senku na krupne, žive oči. Naušnice u obliku zihernadle nemirno joj poigravaju i na najmanji pokret, a ona naprosto kao da nije mogla da miruje ni trenutka. Brojne ogrlice različite dužine ukrštale su joj se na vratu i grudnom košu, svaka sa drugačijim priveskom.
-Ej!
Ponovo se osmehnula, ovaj put rezervisavši bljesak vedrine na licu samo za Jovanu. Džo je uzdahnula kradom odmerivši svaki komad njenog nakita, pohlepno poželevši da je ona ta koja izgleda kul za tim stolom. Ana, iako nije dobila nikakav odgovor, nastavlja priču sa istim elanom.
-Strašno mi je drago što si me se setila! Iskrena da budem, pomalo sam i brinula za tebe.
Džo upitno izvija obrvu što Ana ne primećuje, gleda u konobara koji im prilazi. Pomalo nestrpljivo naručuju prvo što im padne na pamet, svesne da su ovde jer žele da razgovaraju, ne toliko zbog pića. Ćute sve dok ne dobiju naručene sokove, potom Jovana upitnim pogledom daje znak Ani da očekuje odgovor. Devojka kestenjastih kovrdža sleže ramenima slamčicom mrdajući kockice leda u soku.
-Zbog gospođice Sve-po-mom.
Jovana uzdiše.
-O njoj sam i htela da razgovaramo. Sad je gospođica Želim-dečka.
Ana odjednom deluje zainteresovano. Naginje se ka Jovani oslanjajući se laktovima na sto istovremeno se prepredeno osmehujući.
-Pusti me da pogađam! Visok, crna kosa, nije nešto naročito omiljen tip, pun para i trenira  boks čini mi se? I preziva se na... M? Tako beše?
Jovanina vilica sama od sebe pada dole. Ana se ponosno osmehuje dok se zavaljuje nazad u stolicu, prekrstivši ruke iza glave.

-Kako si znala?
Hodajuća harizma čokoladne kose se smeje za nijansu preglasno.
-Bože, Džo!
Njeno "Džo" bilo je drugačije od Deinog. Mekše, pevljivo i toplo. Kad malo bolje razmisli, Deino "Džo" bi bilo idealno za neposlušnog ljubimca, ne za drugaricu.
-Tačno me zabrinjavaš, uopšte nisi u toku sa dešavanjima! Viđaju ga po gradu s nekom devojkom. Kladim se u svoj skejt j hrčka da je to tvoja mala gadura.
Jovani treba trenutak da obradi, kako joj se čini, nepodnošljivu količinu informacija. Dea i Darko se znaju? Druže se? Jebote, previše toga je propustila. Zapravo nije, previše toga je sakriveno od nje!
-K...
Ana preseca njeno pitanje gurajući joj telefon ispred nosa. Prvo što joj pada na pamet kada baci pogled na ekran je da je njena životna doza Darka Marinkovića definitivno prekoračena. Ne dižući Anin telefon sa stola, prstom klizi po ekranu listajući njegov profil. Rado bi zveknula tu arogantnu njušku da može. A tek će se pozabaviti njuškicom koju vidi na jednoj slici, priljubljenu uz njega dok mu ljubi obraz.