Neću Kući #2

ᴋᴀᴅ ꜱᴇ ꜱᴇĆᴀɴᴊᴀ ᴠʀᴀᴛᴇ ɪɪ

Vozili su se u kao kamen teškoj tišini ispresecanoj samo brujanjem guma po asfaltu koji je mileo ispod njih. Bojan je živeo par kilometara od grada, u kući gde su nekada, zajedno sa njim, živeli njegovi roditelji. Onda samo majka, nakon što ih je otac napustio, okončavši tako godine maltretiranja skrivenog u isparenju alkohola. Par godina kasnije, ostaje sam nakon što njegova majka, tada penzionisana profesorica srpskog jezika i književnosti odlazi najpre severnije, u vojvođanski gradić gde dugo živi sa sestrom, potom u Italiju, ispunivši sebi želju od koje je gotovo strepela dok je živela sa mužem. Darko je nekad živeo svega par minuta od Bojanove kuće. Zatvorenih očiju, Bojan bi i danas znao koliko su blizu živeli, tačan broj koraka koji ih je delio. Onda se sve tako brzo izdešavalo, kao grom iz vedra neba, uveče je Darko bio tu, u svojoj sobi, u svojoj kući, ujutru Bojan saznaje da se preselio u stan u gradu. Šta se tačno desilo, nikad nije saznao, znao je samo glavni uzrok svega, okidač koji je mnogo, mnogo godina pre svega toga započeo celu tu predstavu bola i uništio Darka. Njegovi roditelji su kasnije kupili novu kuću, i dalje blizu grada ali mnogo dalje od Bojanove. Od tada, dva mladića ostaju samo drugovi. Komšije-ne više. Dečaci iz iste ulice-ne više. Dva prijatelja sa brdom lepih uspomena... ne.

Nakon relativno kratke vožnje, motor Darkove A-osmice zabrunda kad mladi momak pomeri volan da bi skrenuo ka prostranom prilazu kući, posutim sitnim šljunkom. Zidovi oker boje skriveni su tamom poznog sutona, svetlost sa prozora baca blistavi veo na njih, čineći da svetlucaju poput zlata.
-Imaš goste?
Darko sumnjičavo izvija obrvu, ne spuštajući ruku sa volana, drugom istovremeno prekidajući kontakt ključa i automobila. Još više ga zbunjuje to što upaljena svetla u njegovoj obično praznoj kući ne ostavljaju ni najmanji trag pitanja na Bojanovom licu.
-Svrati da proveriš.
Bojan se ležerno osmehuje, nastojeći da mu ulije poverenje, a potom izlazi iz auta. Darko okleva na trenutak ali ga ipak posluša, i sam izašavši za njim. Krišom baca pogled ka prozorima u potrazi za najmanjom pokretnom senkom unutar sobe. Definitivno nije bio tip za iznenađenja, koža mu se blago ježila kao i svaki put kad bi bio doveden na nepoznat teren gde nešto nije bilo pod njegovom kontrolom.

-Stigao sam!
Objavljuje Bojan i pre nego što kroči nogom u unutrašnjost kuće, prethodno otvorivši vrata. Iznutra mu odgovaraju tek neznatni šumovi i meškoljenje. Niko drugi mu ne odgovara niti se iko pojavljuje da ih dočeka. Darku na um pada pitanje koje mu sada deluje nekako logično: Da li je Bojan konačno poludeo? Mali, ali s ukusom uređen dnevni boravak je takođe prazan, što izgleda ne brine i Bojana. Opušteno se smešta u jednu od fotelja okrenutih ka televizoru u uglu sobe. Darko se ćutke ugleda na njegov primer. Na ekranu se smenjuju reklame, pojačane za nijansu preglasno što Darko oseća skoro kao oštri, pulsirajući bol u ušima. Prećutkuje i to, snažno stegnuvši vilicu. Mio, tih glas iza njih tera ih da se okrenu, nateravši ih da zaborave glasne zvukove u duru koji prate reklame.
-Stigao si, Boško.
Bojan s osmehom ustaje da zagrli majku ne primetivši nelagodu na Darkovom licu dok se i sam pridizao, ipak zadržavši fotelju između sebe i majke i sina. Uglovi usana su mu u grču dok posmatra više nego toplu sliku sina koji nežno grli sitnu priliku svoje majke. Ipak čvrsto drži distancu od njih, i dalje bez i najmanjeg osmeha.

Sitna ženica se fantastično pravi da ne primećuje Darkove namere. I njega takođe sleduje zagrljaj, samo zbog njegove visine ne može da ga poljubi u obraz. Na licu joj se vidi da se njena sreća bar udvostručila kad je videla njega zajedno s njenim sinom.
-Uopšte se nije promenio.
Okreće se ka Bojanu koji s izvesnom dozom ljubomore primećuje da takav sjaj u oku nije imala ni kad je videla njega. A i slagala je, ili zaista nije primetila. Darko se i te kako promenio, bar fizički može da ga bolje osmotri. Svoje novo lice, ne veruje da će joj pokazati.
-Sedite, dečaci, sedite!
Požuruje ih rukom pokazujući na dvosedu naspram troseda na koji se ona smestila da bi ih što bolje osmotrila. Sedeli su tačno onako kako su sedeli, činilo joj se, bezbroj puta dok su Darko i njen Bojan još bili srednjoškolci. Tad su bili novopečeni maturanti osnovne škole, nesnađeni i pogubljeni u potpuno novoj sredini. Za povučenog, tihog Bojana, srednja škola izgledala je verovatno kao pakao. Dve nedelje nakon početka prve godine, upoznao je Darka. I dan-danas zahvaljuje Bogu na tome. Od momenta kad je visoki momak prvi put ušetao u njen dnevni boravak, shvatila je da ga je zavolela skoro kao svoje jedino, svog sina, iako joj je do tada samo stvarao probleme.