Neću Kući #2

ʙʟɪᴢɪɴᴀ

Iako je i ranije dolazila ovde, Dea je bila uzbuđena kao da je prvi put kročila u jedan od najlepših, a savršeno manje poznatih nargila barova u gradu. Poznavala mu je skoro svaki pedalj unutrašnjosti i letnje bašte ispred. Činilo joj se da je odjednom sve novo, sve drugačije nego poslednjeg puta kad je bila ovde. Polako se i sama navikavala da pored Darka često ima taj utisak da joj nešto sasvim poznato zastrani. I tako je zabavljala ta neobična pojava. Skoro koliko i njen šarmantni pratilac, sada zaista njen. Uprkos sivkastom, oblačnom nebu, raskošne fotelje prevučene bordo plišom nazirale su se iza rasplesanih belih baldahina iznad i sa svake strane bašte. Podjednako je volela da sedi i unutra i napolju, u oba slučaja čekala bi je meka fotelja sa jastučićima nalik na one koje je imala u sobi. Još lepše, nalikovali su orijentalnim jastucima od svile kakvi su nekad krasili odaje sultana u dalekoj Turskoj. Orijentalni duh bio je utisnut u svaki kutak lokala, čineći da mu se svi, voleli ga ili ne, dive na lepoti.

Unutrašnji deo bio je namerno zamračen, prozori zatamljeni. Osvetljavale su ga samo prigušene svetiljke na zidovima, tačno iznad stolova koji su razdvajali dve ili četiri fotelje. Kao i spoljašnji zid svetle, sivkaste boje, pod je bio rađen u granitu, samo u boji koja je nalikovala zagasitoj, crvenkasto-zemljanoj nijansi. Belim satenom koji je skrivao spoljni deo od pogleda imitirali su svileni, beli šator, istovremeno stvarajući božanstvenu hladovinu. Stočići u spoljnom delu nisu bili okrugli nego pravougaoni i niski, a fotelje su bile uglavnom namenjene za dve, možda i za tri osobe i uvek bi po jedna takva bila sa svake strane stola rađenog od tamnog drveta i staklene ploče na vrhu. Iz samog dna letnjeg dela dopirao je prijatni žubor vode koja je klokotala kroz nisku, kamenu fontanu.

Kao kruna ove palate, dolazio je on. Nadmen i bezobrazno siguran u svaki, pa i onaj najmanji gest koji je pravio. Iskosa ga je posmatrala, pomišljajući na to koliko je dečko pored nje zapravo neverovatan. Neverovatno lep i šarmantan, neverovatno iritantnog, ali privlačnog držanja. I osmeha, ako je smela da doda. Na stolu ispred njih šepurila se nargila visokog, kruškastog ćupa od mutnog stakla, smeštena između dve činije sveže, voćne salate. Voćke su širile i mirise i boje koji su se mešali u vrtoglavo primamljive smeše u vazduhu. I ova nargila je glasno, melodično klokotala dok je devojka povlačila dim, vitkim prstima pridržavajući gumeno crevo boje limete. Ukus je podsećao na breskvu i lepio joj se za nepce kao gusti sirup koji naglo postaje gorak a ostavlja joj usne ledenohladnim dok izbacuje gusti veo dima.

Čar njihovog boravka tu bila je u tome što su opet bili potpuno sami. Ljudi su u popodnevnim časovima izbegavali skoro svaki nargila bar u gradu, a uveče bi ih skoro dupke napunili. Ovaj je i u noćima često bio usamljen. Konobar je delovao nezainteresovan za njih, ćutke ih je usluživao i nije mnogo zapitkivao i ometao. Nakon što im je doneo porudžbinu, prišao im je još samo jednom nekoliko minuta kasnije, ostavivši još jednu nargilu na stolu, ovaj put crnu, nekako zlokobnu i neprivlačnu. Voda u ćupu se nije videla jer je bio u matiranoj, crnoj boji. Na samom vrhu, iznad žara, stajala je zasečena narandža čiji se sok skoro neprimetno slivao natapajući pomalo žar, onda cureći do ukusa, mešajući aromu jedne voćke sa drugom. Posmatrajući Darka koji poseže za crnom nargilom, Dei pada na pamet kako bi njemu više odgovarala gorčina limuna. Kiselina koja te najpre odbije a onda te tera da razmišljaš o njoj, da teraš sebe da je opet isprobavaš dok ne vidiš možeš li je zaista podneti. Svakako, nijedno od njih dvoje nije biralo, drugu nargilu naručili su samo na njeno insistiranje.

**********

-Od kad ti naručuješ slabiji ukus za nargilu?
Konobar svetle, smeđe kose začuđeno je izvio obrve nakon što se pozdravio sa Darkom i zabeležio šta sve treba da donese njemu i njegovoj, takođe poznatoj, prijateljici.
-Ne bih da se ova dama ošamuti.
Darka su očigledno poznavali i ovde, ne samo njega već i njegove porudžbine. Ova svakako nije bila njegov stil. Mada, istini za volju, žensko društvo takođe nije bilo njegov stil kada bi dolazio ovamo. Dea je njegov izazivački osmeh kojim je pecnuo lako izignorisala, prećutavši mu da je i ranije dolazila ovde i da su male šanse da joj jača nargila naškodi. Konobara je sasvim dobro poznavala ali on je, verovatno zbog Darka, odlučio da se ipak pravi nevešt i ponaša se kao da je prvi put vidi. Poštovala je njegovu igru. Zbog perioda u kom je Dea zaista često svraćala tu, zapazio je ne samo on, nego i momak iz druge smene. Pomalo joj se upucavajući, uspeli su da ostvare neku priču s njom. Iskreno, bila je pravi mali laf koji ih je lako mogao zasmejati. Ali ništa više od toga, niti su se usuđivali da pređu granicu niti  im je davala čak i zrnce nade da bi se potrudili. Ali da, bila je jedan od dražih gostiju.