Neću Kući #2

ʙᴇᴢ ᴋᴏɴᴛʀᴏʟᴇ

Sivkasti oblaci gomilali su se na nebu, zaklanjajući čisto, beskrajno plavetnilo tamom punom kiše. Vetar je, goneći ih po nebeskom prostranstvu, zavirio i između zgrada, niz ulice, donevši hladan vazduh sa reke. Senke su se topile, borile da se održe ali ubrzo su sve ugasle stopivši se u blagoj tami koja je pokrila sunce. Na velikoj raskrsnici, nedaleko od tržnog centra, stvorila se gužva zbog lakšeg sudara. Dva čoveka obilazila su oko oštećenih vozila psujući i mašući rukama dok je krupni policajac stajao i zapisivao nešto u beležnicu sa izrazom dosade na licu. Pogledavši ka nebu, zadenuo je olovku za uvo prepustivši kolegi veći deo posla. Razmišljao je hoće li stići po ćerku u vrtić. Na skoro drugom kraju grada, neka starica je sakupljala žute, skočne kruške koje su se kotrljale po ulici nakon što je plastična kesa pukla. A tek što ih je kupila na pijaci, u zadnji tren. Tezga se zatvarala. Ispred neke stambene zgrade još uvek se čuo razuzdani smeh dece i škripa ljuljaški, par tinejdžera sedi na naslonima klupa i posmatra ih sa podsmehom. Deca bezbrižno nastavljaju igre, ne primećuju ih niti znaju da im se oni smeju. Sve jači i jači vetar tera prašinu u oči, surovo se igrajući sa otkinutim letkom na kom je slika momka sa bokserskim rukavicama u gardu.

Darkova besna osmica klizi ulicom neugledne gradske četvrti nalik na brazilsku favelu. Blistavi delovi automobila odudaraju od bolesnih, nedefinisanih boja koje plešu oko njega. Bisernosiva u moru boje cigle, sivila i mutnozelene. Na malobrojnim mestima parkirani su drugi automobili, prljavi, neretko oštećeni i izguljene farbe koja je možda nekada bila podjednako svetlucava i lepa, a sada samo ugasla i skoro matirana. Darkov auto izgledao je kao rasni konj doveden na stočni vašar u nekom ruralnom kraju. Kraj njega se smenjuju neugledne kuće oštećene fasade ili potpuno bez nje. Malobrojne zgrade sa po četiri-pet spratova nisu ništa boljeg izgleda. Sve deluje pusto i sivo poput oblaka iznad grada. Motor skupog automobila tiho bruji dok usporava, skrećući u usku sporednu ulicu.

Mala dvorišta sa retkom travom pružaju se sa leve strane, ispred isto tako malih kuća. Deluju puna smeća zaklonjenog kojekakvim najlonima. Sa desne strane je niz praznih, zatvorenih lokala i jedan jedini ulaz u zgradu. Darko traži parking u blizini, nimalo srećan zbog mesta gde ostavlja automobil. Ništa mu tu ne deluje sigurno niti prirodno, nije naviknut na takve krajeve. Korača prema ulazu dok usput navlači jaknu. Oseća prvu kap kiše na obrazu. Vrata zgrade su, poput cele građevine, u očajnom stanju. Brava je razbijena i jedva se otvaraju. Stubište smrdi na pišaćku, lifta nema, farba sa zida se ljušti zajedno sa vulgarnim crtežima i natpisima pisanih markerom. Preskače po dve stepenice odjednom, penje se do trećeg sprata. Kao što mu je i rečeno, tamna drvena vrata i poster znaka mira umesto pločice sa prezimenom. Bez kucanja otvara i ulazi u stan.

Mali hodnik vodi ga do improvizovanog dnevnog boravka spojenog sa kuhinjom sa jednim malim stočićem ispred neuglednog kauča. U uglu su vrata od kupatila. Gomila zgužvanog papira šušti mu pod nogama, slučajno šuta neku limenku. Aluminijum uz gadan, zveckav zvuk udara u zid. Pod, stočić na sredini sobe, krevet, čak i kuhinja pretrpani su smećem. Miris stubišta je mala maca za ono što se osećalo u tom stanu gde zaudara sa svake strane. Hiljadu mirisa golica mu nozdrve, želudac mu se bolno steže. Alkohol, dim, ustajao vazduh... trava. Prozori su propuštali malu količinu ionako oskudne dnevne svetlosti ali očigledno nisu otvarani verovatno od momenta kad su postavljeni. Stakla su bila oblepljena novinama čiji ćoškovi su se kidali i poigravali na promaji koja je dolazila ko zna odakle. Oseća blagi klaustrofobični napad. Na krevetu ispred njega sedi čovek na pragu četrdesetih godina, proučavajući ga bez reči.

Darko je bio potpuno u pravu pomislivši da je čak i krevet prepun smeća. Čovek koji je sedeo, kao da mu čita misli, podlo se osmehnuo. Sedeo je ruku raširenih preko naslona kreveta udubljenog pod težinom njegovog masivnog, salastog tela. Posmatrao ga je kroz naočare tankog, crnog okvira. Riđa kosa mu se, svezana u rep, spuštala do lopatica, uokvirujući lice kruškolikog oblika, nadutih obraza i užeg čela. Teme mu je bilo potpuno ćelavo. Lice, kao kontrast, obraslo riđim čekinjama, raščupanih gustih obrva. Na kratkom, zdepastom vratu, sa desne strane videla se bleda, zelenkasta tribal tetovaža. Još jednu sličnu imao je oko bicepsa. Stomak mu je kipeo ispod crvene majice preko koje je nosio crni prsluk. Jednom rukom se igrao sa lovačkim nožem. U uglu usana visila je neupaljena cigara, izgledalo je kao da se samo igra s njom premećući je preko usana. Na stolu ispred njega bila je kesa duvana.