Neću Kući #2

ᴅᴀʀᴋᴏᴠ ᴘᴀᴅ

Muzika je uvela mlade ljude u klubu u sitne, jutarnje časove. Omamljeni njome, zaboravili su na vreme koje im je neprimetno proticalo, skoro im klizilo kroz prste u obliku zgusnute mešavine alkohola i dima. Pripiti, zaljubljeni, srećni, melanholični, skoro svi se ljuljaju u ritmu sve nežnijih pesama, ispresecanih ponekom veselom tokom koje bi skoro svi istovremeno skakali, ruku podignutih visoko, visoko iznad glave. Mladi gitarista je, poput veštog lutkara, lukavo se osmehujući, gitarom umesto koncima upravljao svojim pijanim lutkama. Momak koji je sedeo pored Darka u separeu, sada dvostruko pijaniji nego kad su Bojan i on tek stigli, bio je u pravu kad je rekao da je gitarista dobar. Darko ga proučava već satima kako mu se čini, najmanje obraćajući pažnju na gitaru i njene melodije koje mladić plete prstima i žicama. Iznenađen je da neznanac ne pokazuje nikakav umor iako svira već ko zna koliko, tek povremeno obori pogled sa publike na svoju gitaru, neznatno ublažava tempo i dinamiku pesme. Neprestano se smeši, govoreći tako ono što je već verovatno svima bilo jasno. On nije bio zaljubljen ni u koga, ali je živeo za muziku koju je stvarao, najpre dušom, potom prstima.

Darku se ne ostaje ovde više, ali ima jedan nedovršen posao, svakako. Oseća da može da istrpi još nepunih sat vremena. U suprotnom će se srušiti negde, sudeći po umoru koji ga je odjednom stigao, a on je davao sve od sebe da se pravi da ga ne primećuje. Ili... možda čak i može da ga se reši, bar se nada. Neprimetno baca pogled na Bojana, povučen je, svu pažnju usmerio je na telefon. Retko kad podiže pogled, nesigurno se osmehuje sagovornicima. Zgužvana maramica je već u Darkovoj ruci, skrivena nadlanicom od radoznalih, mutnih pogleda. I on sam je pomalo nesiguran, rečeno je da se sadržaj jedne kapsule meša sa dozom spida, obavezno manjom nego inače. Šta to onda treba da znači? Šta se tačno dešava nakon što taj sumnjivi prah dospe u organizam? Kako je samo bio glup, trebalo je jednostavno da pita. On je sada imao samo dve kapsule o kojima još uvek ništa nije znao. Premišljao se, znao da se sprema da napravi još jednu veliku glupost. Ipak, neki pritajeni inat i bes prema samom sebi su presudili. Iskoristivši čašicu žestine umesto vode, guta obe tablete odjednom, vrativši čašu na sto grubim pokretom pri čemu stakleno dno zvučno udara o čvrstu, uglačanu površinu. Ništa se ne dešava, što ga nimalo ne ohrabruje. To samo znači da će udarac doći odjednom, kad se najmanje bude nadao. Što ga duže iščekuje, to će se više iznenaditi, na jako loš način.

Nakon još jedne balade, gitarista odstupa, najavivši pauzu. Ni ne sumnja da je skoro celo vreme praćen budnim Darkovim okom. Savršeno dobro ga vidi kako zajedno sa krupnijim klavijaturistom seda za jedan od visokih stolova u levom ćošku, povučenom malo iza šanka. Iznenađuje ga, ali mu istovremeno ide u prilog kada drugi momak ustane od stola, srdačno se pozdravlja s njim, potom nestaje u gužvi, poslednje što vidi je kako u hodu navlači jaknu. Mahnuvši rukom, Darko privlači Bojanovu pažnju. Bez ijedne reči, zna da treba da ga sledi, stoga ga pušta da se prvi izvuče iz separea pre nego što krene za njim. Zausti da ga pita gde to idu, ali ga Darko prekida.
-Imamo sastanak sa gitaristom.
Nehajno baca pogled na ručni sat, grubo popravivši kragnu jakne, tako da mu se lepo zategne i namesti preko mišićave pozadine i širokih ramena.
-Mislim da te uopšte ne razumem.
Darko se cinično osmehuje sam za sebe. Kad bi bar Bojan bio jedini koji ga ne razume... gde bi mu kraj bio? Ne odgovara mu ništa, spuštaju se niz stepenice do prvog nivoa, stigavši do težeg dela puta: rasplesanu masu tela koja ih apsolutno ne vidi i ne primećuje, trenutno su svi ispred njih nesvesni čak i sopstvenog postojanja. Bojan se trudi da oponaša Darka dok se probijaju kroz gužvu, suzdržavajući se da se ne izvinjava ljudima koje odguruje u prolazu ili se nenamerno sudara sa njima.

Napokon se probijaju do ugla u kom je večerašnji zabavljač ispijao pivo iz zamagljene flaše pokrivene sitnim kapima koje su nagoveštavale koliko je piće unutar nje hladno i osvežavajuće. Momak ih zbunjeno posmatra dok mu prilaze, prvi put mu bolje sagledavši lice. Imao je jako čelo, kao i prilično velike zaliske. Kosa mu je bila ređa, svetla i na pojedinim delovima blago ukovrdžana, boje svetle kore drveta. Držao se tog nekog fazona gde je furao zulufe, očigledno. Namerno je naglašavao kosu koja mu nedostaje dajući njegovom inače duguljastom, četvrtastom licu oštriju crtu. Bradu je, kako su procenili, relativno skoro obrijao, izostavivši tanke, takođe retke brčiće iznad usana. Kapci su mu bili pomalo otekli, oivičeni svetlim, crvenim nijansama iznad i ljubičastim nijansama ispod očiju. Nasuprot tome što su izgledale tako umorno, bile su žive i čak u tom mraku i opasno jakim svetlima, videlo se koliko su svetle. Usne je nervozno izvio u upitni smešak dok su se Darko i Bojan bez reči smestili za njegov sto, Darko tačno naspram njega.