Neću Kući #2

ᴋᴀᴅ ꜱᴇ ꜱᴇĆᴀɴᴊᴀ ᴠʀᴀᴛᴇ

Tih, melodičan šum vode dopirao je iz kupatila, povremeno presečen glasnim zvukom pljuska kada bi se obijala o telo i padala na pločice u krupnim, raspršenim kapima. Radmila se razletela po kuhinji usput tiho gunđajući, proveravajući napravljenu "štetu" dok je bila odsutna. Nije bilo njeno da se meša, u ovom domu ona je bila samo spremačica, ali morala je, kao majka, kao odrasla žena, kao čovek, da primeti da nešto nije kako treba. Dobro je pamtila svaku namirnicu iz Darkovog frižidera, iz ormarića, ne zato što je poput seoske mahaluše odmeravala i pažljivo zagledala sve što ima, ona je to morala da zna. Njeno je bilo da vodi računa da nešto ne zafali, da bar nasluti treba li i kada ići u kupovinu. Ono što joj nije dalo mira bilo je to što kupovina još dugo neće biti potrebna, činilo se kao da Darko nije ni takao hranu. A Radmila je bila odsutna skoro dve nedelje. Sluša vrata kupatila koja se otvaraju pa zatvaraju, Darkove korake koji se gube u njegovoj sobi, njegove nerazgovetne reči dok priča s nekim preko telefona.

-Ja izlazim.
Objavljuje skoro svečano dok ulazi u sobu, usput nameštajući prilično lep, i prilično skup sat na zglobu leve ruke. Crna guma narukvice sata odlično stoji Darkovom neznatno tamnijem tenu, stakleni deo se presijava, bez ijedne ogrebotine sa stotinu detalja koje je krio ispod sebe. U potpunosti odgovara rukavu crne kožne jakne koji ga delimično pokriva. Radmila baca ovlašni pogled kroz prozor, otprilike ocenivši koje je doba dana. Još malo pa će mala kazaljka dotaknuti sedmicu.
-A kud' bi ti?
Radmila se pravi zauzeta iako nije bilo potrebe. Mogla je da udara šerpom iz sve snage u zid i Darko ne bi primetio. I to je brinulo, nikada nije bio tako odsutan i pomalo izolovan od svega, skoro potpuno nesvestan dešavanja oko sebe. Uvek bi sve primećivao, bez izuzetka. Ceo dan pratila je njegove tupe poglede u prazno. Od milja mu je nekad govorila da se "trza ko srndać", da čuje svaki zvuk i da sve mora da zna i vidi da bi se osećao sigurno. Sad je delovao izgubljeno, nezainteresovan za bilo šta oko sebe. Prividno isti kao kad je odlazila, ali sigurna je, takvog ga nije zatekla kad se vratila.

-Na trening valjda...
Darkov odgovor zvuči kao pitanje, glas mu je nesiguran. Ono što je primetio bilo je samo da ga njegova kućna pomoćnica ispituje više nego inače. Obično bi mu samo rekla kratko "Srećno", eventualno ga počastila nekom divnom kletvom. Kad bi se vratio, ona bi obično dotle otišla kući ostavljajući mu prazan stan i namešten krevet na koji bi se stropoštao nakon što, premoren, u jutarnjim časovima dođe do svog praga i svoje sobe. Ujutru bi vodila računa da mu je soba zamračena, da ne pravi nikakvu buku koja bi ga probudila. Nikada nije imala potrebu da zna kuda on to ide i zbog čega. A promakao mu je i njen sumnjičavi ton i pogled kojim ga je pomno proučavala. Naizgled, bio je isti kao uvek. Ali Rada ga je poznavala mnogo dublje od njegovog fizičkog bića.

-Da se bije i to gladan! Svašta!
Nemoćno se nasmešio, napokon je pogledavši.
-Nisam gladan.
A ni raspoložen za trening. Osećao se čudno, neobjašnjivo. Nije malaksao, naprotiv, ništa ga ne boli ali...
-Đavola nisi! Creva će u čvor da ti se vežu, ja kad ti kažem. Samo ne znam s kim ćeš ti jadan da se biješ kad si sama kost i koža!
Zacoktao je jezikom približavajući se kuhinjskim vratima, ramenom se ovlašno oslanjajući na štok. Pogledom je pratio kako vadi suđe iz mašine i vraća sve na mesto gde inače stoji.
-Neće me niko prebiti, ne brini.
Osmehuje se potpuno ubeđen u svoje reči. Stara žena je isuviše zauzeta brigama koje su je mučile skrivene duboko u njoj da bi se i sama nasmejala. Brinula se za njega, svakim trenutkom sve više, a ni sama nije znala zbog čega.
-Nije valjda da mi ne veruješ?

Iznenađen njenim ćutanjem, Darko joj postavlja pitanje. Mrzeo je kada ljudi ćute u toku razgovora iako je i sam bio takav. Uvek napet, bez želje za suvišnim rečima, savršeno kratak i direktan. Ovde je bio više zbunjen, opuštala ga je i zabavljala Radmilina energija i njena čudna ljubav iskazana kroz beskonačni niz psovki. Nije mu se sviđala njena šutnja, osećao se kao klinac koji je skrivio nešto te odrasli ne razgovaraju s njim po kazni.
-Neka, neka, da te neko do'vati i izubija kao mazgu! Možda se opametiš i malo smiriš! Vala, platila bih!
Odahnuo je. Kako se njemu činilo, sve je tako normalno. Promiče mu kako se njegova draga spremačica nijednom nije čak ni nasmešila. Našalila se, ali bez osmeha, samo da bi mu udovoljila osetivši njegovo neprijatno iznenađenje, smesta se podsetivši šta treba da uradi da ga ne bi razjarila. Nagledala se ona i naslušala njegovih ispada kad ne bi dobio zadovoljavajući odgovor. Nikad na nju, na ljude koje bi dovodio u stan povremeno, njegovo društvo uglavnom. Jednom da mu neko nešto prećuti ili polovično odgovori i odmah dreka. Pa se smiri posle par minuta ali ostaje namrgođen  satima nakon. Ipak, ne može da ga pusti da ode bez poslednjeg pitanja.
-Jesi ti siguran da nećeš ništa da pojedeš, Dačo? Časkom ću ja to da spremim, nikud' nećeš kasniti.