Neću Kući #2

Čᴀʀᴋᴇ ɪ ɪꜱᴋʀᴇ

Tog jutra, zvono Deinog telefona je isključeno, ne dozvoljava da je ono budi. Pobednički se osmehuje, ustala je sama; na vreme. Čak je i popila čaj sa svojima pre nego što su otišli na posao, uživajući što je još raščupana i u pidžami, sa udobnim patofnama u obliku kravice na nogama. Po navici očekuje Jovanin poziv ali on ne stiže. Unapred ga je izbegla, ponovo se zadovoljno smeši dok obazrivo uzima sitni gutljaj vrelog čaja. Dan počinje fantastično, obavijen umirujućim mirisom kamilice koji se kovitla u obliku pare iznad jarko žute šolje. Dobro de, prijalo  bi joj još bar pola sata sna. Sva sreća te trening na koji ovaj put ide ne počinje tako rano. Bila je iskrena prema sebi, još uvek nije potpuno sigurna zašto ide tamo. Da, želi da vidi Darka ali... svakako bi to uradila, sigurno bi se opet slučajno našli na nekom mestu gde bi mogli da pričaju, sami, bez ometanja. Može ga videti bez da bude jedina devojka u punoj sali momaka i njihovih verovatno razuzdanih testosterona. Nervozno gricka usnu, tek sad joj pada na pamet da to i nije tako dobra ideja. Par trenutaka posvećena je toj misli a onda se mentalno šuta u dupe; Darko sigurno ne bi dozvolio da je bilo ko uznemiri.

Neobično, nije raspoložena za sređivanje tog jutra. Lice joj je potpuno golo, drugačije bez šminke mada isto tako lepo. Bez konture deluje oblije, detinje i sveže, usne su joj napućene i pune kao sa šminkom samo za nijansu bleđe, trepavice prirodno dugačke i guste. Igra se s kosom prebacujući je čas na jednu čas na drugu stranu istovremeno praveći blesave face u ogledalu, svetli pramenovi joj blistaju dok joj klize između prstiju, lagano se mrseći. Da, sviđa joj se. Sviđa joj se kosa, lice bez šminke, sviđa joj se što oblači najjednostavnije crne farmerke i beli duks bez kapuljače. Sviđa joj se Derdra koja se gnezdi među jastucima na njenom krevetu i njen tihi mjauk. Čak i vreme napolju joj je savršeno. Toplo ali bez jakog sunca, stidljivo zaklonjenog oblacima. I sportska dvorana u kojoj se uglavnom dosađivala postaje joj veličanstvena. Pusti hodnici sa vlažnim, sveže obrisanim pločicama već ne izazivaju toliko oduševljenje, posledica ranih jutarnjih časova i Jovaninog glasa dok je budi i vodi do rukometne svlačionice bezbroj puta do tada. Ovaj put je sama. I definitivno ne ide ka rukometnoj svlačionici.

Vrata mma sale su ovaj put skroz zatvorena sa istovetnim zvukom udaraca koji dopire iza njih. Nečujno ih otvara što sporije može, skoro očekujući da se ponovo naglo zalupe i da je opet dočeka Darkov iskričavi pogled. Nema ga sada. Obazrivo ulazi u salu, još uvek neprimećena. Povlači se ka tribinama, iza ograde koja joj dopire ispod grudi, ne pada joj na pamet da po običaju lunja između sedišta ili da se smuca po hodnicima. Posmatra teren pokriven strunjačama ispred nje i momke koji se šetkaju po njemu bez naročitog reda i rasporeda. Pogled joj se zadržava na svakom pojedinačno. Većinu poznaje bar iz viđenja i uglavnom je bila u pravu, retko koji od njih je zgodan, stvarno zgodan. Svaki je manje ili više mišićav samo što... njihovi mišići ne izgledaju lepo, odudaraju im od tela, nemaju pravo držanje. Kao da je njihova prirodna koža potpuno odvojena od tih mišića. Osim jednog, a baš njega skoro i da ne vidi lepo. Na drugom kraju sale je, okrenut joj leđima. Ruku na srce i ona su lep prizor zajedno sa neznatno užim strukom i tankom ivicom bokserica iznad šortsa.

Pištaljka označava kratku pauzu, skoro svi prilaze ogradi ispred tribina tražeći svoje flašice i peškire. Koristi priliku i približava im se, posmatrajući kako brišu znoj ili se smeju u manjim grupama. Njena pojava privlači pažnju nekolicine. Uz smeh dobacuju pozdrave, izazove da dođe kod njih, pokazuju bicepse, "masu" kako su govorili. A od njega dobija samo kratak pogled, na trenutak iznenađen kad je primeti a potom... grub? Upitno izvija obrve ne znajući šta je uradila. Ponovo joj okreće leđa, kloneći se njene i blizine svih ostalih momaka. Šetka se prema uglu sale, blago pognute glave i napetih ramena.

Jedan od momaka koji još uvek poigrava oko nje joj se nudi da je prebaci preko ograde, nedvosmisleno zamišljajući ruke na njenom struku. Gadljivo mreška nos dok mu ne tako kulturno govori gde da ode, pokušavajući da što suptilnije privuče Darkovu pažnju ali joj uporno ostaje okrenut leđima i isuviše daleko. Ne prilazi joj do kraja pauze, tek na zvuk pištaljke kreće prema njoj praveći se da mu treba peškir iako još uvek deluje potpuno sveže, bez najmanjeg traga umora.
-Ne daj im da ti prilaze.
Skoro zareži ošinuvši je besnim pogledom, prebacivši peškir preko ramena. Shvata ga u trenutku, nije ljut zbog nje nego zbog njih, ostalih. Smeta mu pažnja drugih momaka. A njoj njegov nespretni izliv ljubomore dolazi kao naručen. Njen zadovoljni smeh opet opominje identičnim pogledom kao malopre. Za razliku od nje, uopšte se ne zabavlja.
-Ali, dragi, tvoja ideja je bila da dođem ovde. I evo sam! Vidi me bre, donosim svežinu u ovo muško ruglo.
Širi ruke dočaravajući sjaj i veličanstvenost svoje pojave. Kut usne mu se trza ka gore ali je ipak ostavlja bez osmeha. Kratko gleda nazad prema grupi, jedan pogled uprt je u njih.
-Samo me poslušaj. Ozbiljno, Dea.
Nervozno prolazi rukom kroz kosu pogledom šarajući po njenom licu. Dovoljno da shvati da se ne šali, da joj ništa ne govori bez razloga. Nije samo puka ljubomora u pitanju.
-Ne brini.
Tiho mu odgovara dok joj osmeh spada s lica. Bez reči joj klima glavom i dobacuje joj svoj peškir dok se vraća ka grupi.