Neću Kući #2

ᴅᴇᴀ ᴍᴀᴍᴍᴏɴ

Znate sve one silne teorije o razviću ljudi? I onu romantičnu budalaštinu da granicu između našeg i životinjskog sveta čini samo naš briljantni um? Ko bi rekao da se ta vrsna mašina može tako lako izbaciti iz takta? Realno, danas je isuviše jednostavno iznervirati nekoga. Sve što vam je potrebno je... da budete iznad njega. U svemu. Za Deu, dovoljno je da ima sedamnaest godina, roditelje od kojih svi kao da zaziru i dovoljno ludosti da misli da može da govori sve što hoće. Ne samo da je mislila, ona je to radila. Kao da nije znala da je nekad potrebna jedna reč da uruši ceo jedan svet koji je neko brižljivo gradio. Bila je zlobna.

Zlobna, ali je imala Jovanu pored sebe da je nadgleda, opominje i prati poput dosadnog anđela čuvara. Ruku na srce, Jovana to i jeste bila Dei, duboko u sebi savršeno dobro je znala koliko zapravo voli to razmaženo Mammonovo derište. Dea je bila njen Jin, Jovana Dei Jang, crno i belo u neraskidivoj vezi. Devojka za koju se nije mogla čuti loša reč i devojka iza čijeg prezimena dolazi samo zlo.

Mammon.

Postoji od kad i svet, bar kako Novi zavet kaže, i nosi značenje materijalnog bogatstva i zla i pohlepe koje s njim dolazi. U Srbiju, u ovom slučaju, doputovalo je iz zapadne Engleske. Dea ga je obožavala. I tako dobro joj je stajalo. Bila je pomalo iskvarena, zloba se počesto naslućivala iza njenih naizgled bezazlenih šala. Jovana je dobro poznavala trenutak kada joj oči odjednom na neki način bljesnu, u bilo kojoj situaciji. Dok sede i pričaju, dok svaka gleda u svoj telefon, čak i dok se smeju. Mrzela je to kod svoje drage osobe. I Dea je to znala, mada je retko pričala o tome. Prezime je u Srbiju stiglo zajedno sa njenim ocem i njegovom moći. Nedugo nakon dolazaska nastavio je biznis koji je već uspešno vodio u engleskim gradovima. Čovek je vladao monopolom, a njim je zavladala jedna lepa Srpkinja, Deina majka.

Dea je bila izuzetno lepa devojka. Građena od prelepo oblikovanih, vitkih mišića. Oblo lice sa mekim crtama uokvirivao je veo svetlosmeđe kose koja je na suncu delovala kao da je sačinjena od plamenova, prirodno prošarana pramenovima svakojakih nijansi. Niska, a opet dugih, vitkih nogu. Poput mlade srne. Tankog struka i nežnih, zaobljenih ramena. Kontrast njenoj mekoj, svetloj kosi drsko su davale njene oči. Na prvi pogled zelene, tek nakon pažljivog proučavanja uviđale su se plamenosmeđe linije oko njenih zenica. Pune mističnog sjaja, kao da se večito smeškaju.

Njene oči su češće govorile više nego ona sama. Bar je Džo tako mislila, naviknuta na snagu Deinih pogleda. Zapravo nije ni slutila koliko joj je bliska i koliko joj je zapravo dozvoljeno da upozna malu Engleskinju. Bez greške je pogađala šta znači kad joj oči nestašno zablistaju, samo na trenutak dajući znak da smera nešto. Znala je i koliko potamne kad bi plakala i da ljudi obično izbegavaju da se sretnu s tim prodornim pogledom kad se upoznaju s njom.

Možda je njihova greška, možda je samo trebalo da je upoznaju ranije, dok je još bila mala. Jedno od one neodoljive dece, mekih obraza i plavih lokni. Jedno od onih koje je raslo okruženo beskrajnom ljubavlju roditelja, baka i deka, tetki i ujaka. Uvek čuvana ispod staklenog zvona, ušuškana u svemu što su njeni roditelji stekli i bez razmišljanja trošili na svaki njen hir. A bezazleni dečiji hirovi se lako pretvaraju u razmaženost.

Iako ni za živu glavu ne bi priznala, Dea je bila žestoko svesna da jeste. I sviđalo joj se to, ta mogućnost da bude ušuškana u lagodnom životu. I mogućnost da već deseti put pravi ljutitu grimasu i postavlja pitanje zašto nema crnih slamčica na dvadeset pet različitih načina dok Jovana sprema limunadu u kuhinji.

-Pij to i začepi, razmaženi stvore!
Odbrusi joj Džo dok namerno ubacuje roze slamčicu u njenu čašu.
-Nisam ja razmažena.
Nadureno odgovara Dea dok nezadovoljno pući usne u stranu dok vadi roze slamčicu i radije pije bez nje. Trenutak kasnije se kikoću kao lude a mnogo trenutaka kasnije od limunade nije ostala ni jedna jedina kap bez obzira na nedostatak crne slamčice.