Neću Kući #2

ᴛᴀČᴋᴀ ᴘᴜᴄᴀɴᴊᴀ

Te večeri mesec je, kako se činilo, izašao ranije nego obično, vinuvši se do svog zenita na mnogo nižoj tački od one gde je veliki brat Sunce obitavao tokom dana. Neprimetno se topio ka svojoj poslednjoj četvrti, usamljen i srebrnast na ugljenom nebu. Bojan je sedeo svojim kolima, parkiran ispred Darkove zgrade. Neudobno zavaljen u sedište, sa rukama prekrštenim iza glave, žmirkao je prema nebu brojeći retke, zvezdane varke koje su neprestano treperile zbunjujući ga i terajući ga da u nekom trenutku prekine svoj "uzaludni" posao i počne od početka. Svuda oko njega puzala je gusta, neprobojna tišina. Palo mu je na pamet da bar uključi radio ali setio se da ga je ugasio pre dobrih petnaestak minuta, nakon što su mu dosadile pesme koje je inače voleo. Nije imao predstavu šta da radi ali znao je da ne ide kući dok ne obavi što je naumio. Promeškoljio se namrštivši se na zvuk pucketanja njegovih ukočenih kostiju i bola u butinama od predugog, nepomičnog sedenja. Prekrstio je ruke na grudima ponovo zabacivši glavu na naslon sedišta, sklapajući oči. San bi ga lako mogao savladati da mu misli nisu jurile brzinom metka kroz glavu, odavalo ga je samo slabašno treperenje kapaka i napeta adamova jabučica.

Nije bilo neobično da se Darko dugo smuca po celom gradu, možda i izvan njega, i dugo ne dolazi kući. Niti je bilo neobično da ignoriše telefonske pozive, namerno ih puštajući da odzvone do kraja, bahato dajući doznanja onome ko ga zove da je video poziv i da je njegovo nejavljanje blago, kako bi on rekao, prcanje u mozak. Neobično je bilo to što se nije javio njemu, Bojanu. Iako beskrajno mali i neprimetan, u Darku je postojao majušni delić nežnosti prema svega nekoliko osoba. Bojan nikad nije ni na trenutak pomislio da nije među tim osobama, niti mu je Darko to ikada pokazao ijednim činom. Da, bio je izuzetno bahat, arogantan, nepristupačan, skoro pa bezosećajan ali Bojan je bio jedna od osoba koje nisu gledale to njegovo lice, ono glavno koje je pokazivao celom svetu. I zato su mu misli morilr svakakve crne slutnje, podmukli strah mu se uvlačio ispod kože terajući dve sićušne bore između obrva da se još dublje useku u njegovu kožu. Proverio je telefon, nikakva poruka niti poziv. U telefonskom imeniku jasno je stajalo da je nazvao Darka sedam puta do sada u prilično odvojenim vremenskim intervalima.

S neodobravanjem je odmahnuo glavom nastavivši da tupo pilji u svog jedinog druga sada. U mesec koji je, kao i on, bio potpuno sam u mraku. Sve treperave zvezde su ga izgleda napustile, nigde nijedna da zasvetluca, makar na sekund. Sat je pokazivao da je ostalo još svega par minuta do dva sata ujutru. Osećao se kao majka koja čeka svoje dete iz izlaska i strepi kraj prozora, bez najmanje želje za snom dok je ono negde tamo, ko zna gde. Tek kad se vrati u sigurnost doma, i majka će zaspati i dalje sa zebnjom koja se postepeno, do jutra, smanjuje. A ujutru, jadna mu ta majka kad ga dohvati. Nasmejao se od muke, onako za sebe, dok ga niko ne vidi. Okrenuo je glavu prema prozoru sa strane najpre gledajući samo mrak a potom tek blago izoštrenu sliku sa tamnim i onim još tamnijim siluetama. Pomera vrat namerno ga ukrutivši kako bi ga razmrdao. Pucketa glasno i čak oseća blagu bol. Možda je krajnje vreme da malo ustane i bar razmrda noge.

Iznenađeno, s neporecivim strahom se trza na naglo otvaranje suvozačevih vrata. Tamna prilika se spretno zavaljuje u suvozačevo sedište glasno ih zalupivši za sobom deklamujući mu kroz smeh.
-Samo pušenje i drkanje, završavam smenu još malo. I hoću bonus za prekoračenje ako ga bude, moram i ja od nečeg da živim, dušo.
Bojan napokon ispušta vazduh koji mu je zastao u plućima, naslonivši čelo na volan.
-Nosi se bre u...
Proguta ostatak rečenice dajući svom srcu vremena da se vrati u normalu. Da je bio malo pospaniji siguran je da bi njegova ožalošćena rodbina pričala kako je, eto, njihov jadni Boško umro od šloga.
-Gasi to bre!
Mumla kad ekran Darkovog telefona bljesne u mraku, sa osvetljenošću pojačanom sigurno do kraja. Zaslepljuje ga i tera mu suze na ionako pospane oči.
-Vidi, druže, ja nemam ama baš ništa protiv toga da se moje obožavateljke skupljaju oko mog stana ali ti stvarno nemaš šanse. Bolje da ti kažem ovako direktno nego da gajiš neku nadu.
Darko izvodi toliko pokreta odjednom da je Bojanu muka od pokušaja da ga prati. Već je iskopao upaljač iz džepa i pripaljuje cigaretu, otvorivši opet vrata da bi mogao da otresa pepeo. Bar je toliko fin da mu ne pravi haos u kolima.