Neću Kući #2

ɪᴢɴᴇɴᴀĐᴇɴᴊᴀ

Skoro plešići je ušla u zgradu, čekala lift dok su joj kolena nemirno poigravala i vozila se u njemu sve do osmog sprata. Njen odraz u ogledalu lifta, kao ni ona, nije mirovao nijednog časa kratke vožnje. Naizmenično se pućio, mrštio naduvanih obraza a potom se preobražavao u prelepi, istinski osmeh. Nestrpljivo je cupkala u mestu a samo nedostatak prostora sprečavao je da ne zapleše sve dok ne ostane bez najmanjeg zrna energije koja je naprosto prštala iz nje. Ali hodnik je bio druga priča. U hodniku nije bilo ničega da je sputa i ograniči. Imala je prostora za zalet, za odskok, za ples. U vazduhu, noge joj lete same za sebe, jedna ispred, druga se isteže iza nje. Od Mammomove se ništa manje od savršenog nije moglo očekivati, makar u pitanju bila i špaga. Na noge se dočekuje nečujno poput srne koja gazi preko guste trave, prvo na jednu kojoj se potom pridružuje i druga, obe zategnute i prave. Zastaje ispred vrata svog stana ruke lako položene na blistavu, hladnu kvaku. Duboko udiše, spremajući se da potisne bujicu osećanja duboko u sebe kako je niko drugi ne bi primetio. Nek su i najbliži, što manje njih zna za njenu sreću duže će i ostati tako čista.

Vrata se nečujno otvaraju pustivši je u dugačak, prostran hodnik nalik na jedan od onih kakvi se viđaju u otmenim hotelima, zidova ukrašenih glomaznim ogledalima i prefinjenim svetlima. Prva vrata sa leve strane su najmanji garderober u stanu, onaj u koji odlažu samo obuću. Sigurno dvocifreni broj skupih, muških patika, cipela od pažljivo obrađene kože i bar trostruko više pari ženskih. Onih na štiklu, sa debljim ili tanjim đonom umesto nje, u bezbroj boja i vrtoglavih cena. Dea izuva patike pazeći da ne zgazi na tepih koji se pružao ispred nje skoro celim hodnikom. Iz nekog razloga se kreće oprezno, vodeći računa da bude što tiša. Patike odlaže na mesto tražeći ga po osećaju, nije upalila svetlo. Okrenuvši se da izađe iz garderobera skoro je vrisnula; Derdra je sedela tačno ispred vrata, obasjana bledom svetlošću tako da joj se nazirala samo tamna silueta. Dva zelena oka piljila su u nju svetlucajući u polutami a telo joj je bilo gordo uspravljeno repa uredno obmotanog oko nogu.
-Uplašila si me.
Tiho joj govori mlada vlasnica sagnuvši se da je podigne. Mačka ispušta tih mjauk, zvuči kao da se izvinjava. Prednje šape oslanja na Deino rame a svoju sitnu glavu prislanja tik ispod njene vilične kosti.

Raznežena, Dea je mazi po leđima istovremeno spustivši glavu bliže Derdrinom vratu udahnuvši njen miris kao što majke udišu miris svog novorođenčeta. Mirisala je skoro ljudski i Dea se najednom osetila iscrpljeno, skoro na ivici plača. Derdrin miris, toplota krhkog tela podsetili su je na stvarni zagrljaj. Kao da grli osobu koju ne može definisati. Osobu koja nije ni nalik Maji ili Darku, njenoj majci ili bilo kojoj drugoj. Ljubav prema mački je toliko preplavila da se osetila usamljeno, kao da je sve što je mogla dala njoj, ne ostavivši ni majušni deo svoje ljubavi koju bi mogla pokloniti nekom drugom. Kao da je zbog nje potpuno sama na svetu ali ne žali zbog toga. Derdra prede dok se meškolji u njenom naručju, oči su joj sklopljene i izgleda kao da se smeši. Uspeva da izmami Dei osmeh a potom i da je potpuno otrgne od mračnih misli koje je navode na tugu.
-Uspela si ako baš moraš da znaš. Ako si bar nešto pokušala da uradiš, uspela si.
Šapuće joj svesna koliko šašavo zvuči. I ne namerava da ikad prestane. Razgovara sa njom od kad je dobila, još dok je Derdra bila goluždravo mladunče koje više nalikuje mladom ptiću nego mačetu. I iako nikad nije dobila niti će dobiti odgovor, osećala je da je to biće razume. Šta više, činilo joj se kao da je dobila više od ljubimca. Nešto nalik anđelu čuvaru kog može videti i dodirnuti. Nije htela da laska sebi ali smatrala je da i ona sama može razumeti Derdru na neki način čudan i nedokučiv kao i ona sama.

Dok prilazi dnevnom boravku, Derdra postaje nemirnija, meškolji joj se u naručju blesavo kriveći vrat unazad. Pokušavajući da je umiri kako joj ne bi ispala, Dea skoro da previdi razlog novog načina glupiranja svoje mačke. Pokušavala je da joj kaže, nagovesti da ona i njena majka nisu same. Da njen otac koji je tog popodneva trebao da otputuje sedi u sobi sa laptopom na stočiću ispred njega. Majka joj se uspavala, verovatno uz seriju potpuno smanjenog tona i prigušeno svetlo. Pre nego što stigne da progovori, dok se samo osmehivala, otac podiže pogled ka njoj i uzvraća joj nežnim osmehom, prstom joj pokazujući da bude tiha. Progovaraju skoro u isto vreme, glasom nešto jačim od šapata. Otac je neobavezno pita gde je bila, kako je provela dan. Skoro ne obraća pažnju na male bele laži koje mu servira, zna da tako mora. A on joj sasvim opušteno odgovara na pitanja o njegovom odgođenom putu. Ne propušta priliku da je pecne i nazove Derdru pacovom, a Dea, već naviknuta, samo koluta očima uz nemoćni osmeh.
-Vi i vaši nazivi!
Pravi se uvređena dok ih Derdra naizmenično gleda.
-Onda, ne putuješ uopšte? Put je skroz otkazan?
Daniel Mammon se smeška dok zatvara laptop istovremeno se naginjući ka naslonu kožne garniture iza njega.
-Puta će biti, samo je odložen. Ali to ne menja bitno stvari s obzirom na to da planiram putovanje sa tvojom majkom. Nešto kao poslovni put i odmor u jednom.
-A šta sam ja ovde? Ja sam šugava pa me ne vodite sa sobom ili?
Bespotrebno drami Dea. Svakako da joj ni na kraj pameti nije da putuje s njima. Iako joj u samom glasu čuje da nije ozbiljna, Daniel stišava situaciju.
-De de, ne mjauči. Ići ćeš sa nama ako hoćeš, naravno.
-Naravno da neću da idem.
-Znao sam to, Dea.
Derdra ponovo postaje nemirna, na kraju skače na pod dočekavši se, prirodno, na krhke, mršave nožice.