Neću Kući #2

Šᴋᴏʟᴀ ɪᴢ ᴋᴏᴊᴇ ꜱᴇ Čᴜᴊᴇ ᴋʟᴀᴠɪʀ

Bojan zatvara oči dok ga sitna žena ljubi u oba obraza, majčinskom nežnošću pomešanom sa golemom nostalgijom i nedostajanjem koje nisu u potpunosti umirili ovim susretom. Majka nikad ne zaboravlja dete, niti prežali svaki trenutak koje ono ne provede sa njom. I koliko god ga ima za sebe tokom života, u njenom zadnjem trenutku na ovom svetu ona guta suzu. Ta suza je neisplakana, ona koja najviše boli, a puštena je kao spomenik trenucima koje nije provela uz dete a mogla je. Ljubak, mali automobil se zaustavlja kraj njih dvoje uz kratki, dvodelni zvuk sirene. Na krov je pričvršćena tabla sa natpisom "TAKSI".
-I ja sam mogao da te odvezem!
Bojan ispoljava svoje nezadovoljstvo, čvrsto stežući nežne Nadine ruke. Sitne, damske šake vitkih prstiju koje greju njegove široke dlanove. Lice njegove majke se umilno smeši dok mu mazi obraz. Njene sitne oči se takođe smeše iznad istaknutih jagodičnih kostiju dajući njenom uskom licu uske brade meku crtu prepunu ljubavi.
-I da zakasniš na posao? Ni u snu, Bojane, ni u snu! Doviđenja, mili! Posetite me obavezno, nemoj da ja moram da vas zovem!
-Ne brini, mama. Srećan put!
Upućuje mu još jedan osmeh dok ulazi u auto a on pridržava vrata. Nežno ih pritvara za njom, gledajući kako je taksi odvozi prema njenoj kući, sat vremena vožnje udaljenoj od gradskog srca.

Njemu je ostalo još pola sata do početka treninga u sportskoj. Desetak minuta laganog koračanja i već je u hodniku istrošenih pločica, par metara od svoje kancelarije. Treba mu tek toliko vremena da pokupi svesku sa evidencijom članarina i dolazaka na trening. Ulazi u salu sa uobičajenim, širokim osmehom i krupnim, živim koracima. Ekipa ga čega u uglu terena, tribine s obe strane su puste. Osim... osim visoke figure koja sedi na suprotnoj strani od njih, povučen ka dnu sale. Kasnije će se već provući do njega. U moru istovretnih, crvenih dresova, izdvaja se prilika u mekoj, sivoj trenerci preko oblih kukova i čvrste zadnjice, u beloj majici širokih bretela. Odmah pored nje, Džo. Takođe u trenerci kao golman ekipe, kose skupljene u rep koji joj dopire ispod lopatica. Njena drugarica ga primećuje prva, poklonivši mu čitave dve sekunde pažnje, odvrativši pogled kao da je videla žabu. Nikad mu neće biti jasna ta crta predrasuda u njoj, niti odakle toliko nepravde na ovom svetu. Ona takva sigurno provodi cele dane sa Džo, prenoseći joj svoju više nego negativnu energiju, a on jedva da je viđa a uradio bi sve da se pored njega oseti kao da je celi svet njen.

Napokon ga i ona primećuje, smesta se zaputivši prema njemu.
-Ej.
Osmehuje mu se savladavši još jedan korak između njih, utisnuvši sočan poljubac na njegovom obrazu.
-Ej.
Tiho uzvraća s prelepim osmehom na licu, rezervisanim samo za nju.
-Niste se zagrejali?
Odmahuje glavom, pokazavši mu ka onome što je zauzelo punu pažnju cele ekipe. Gomila zvučnika, priključenih u struju.
-Odakle ovo tu?
Namršteno pita. U njegovoj sali ovakvi zvučnici nisu bili potrebni niti ih je bilo. Jedino što im je trebalo je razglas na utakmicama.
-Mislim da su ih preneli iz sale za ritmičku gimnastiku, valjda im renoviraju salu ili šta već pa će onda koristiti našu u slobodnim terminima.
Bojan klima glavom s razumevanjem.
-Vodi računa da ništa ne bude oštećeno, pomozi mi malo.
Smeši joj se prebacivši ruku preko njenog ramena.
-Ma, opušteno. Ali...
Gleda ga sa čudnim sjajem u očima, neuobičajenim za nju. Nedvosmisleno mu nagoveštava da ima neku ideju od koje neće lako odustati.

-Da ih i mi iskoristimo malo? Molim te.
Ljupko pući usnu dok se njegove obrve zbunjeno spuštaju ka korenu nosa.
-Misliš da je to dobra ideja? Pustio bih vas ali sam nesiguran...
Neprimetno mu hvata ruku.
-Veruješ li mi?
Još uvek ima molećljivu facu. Očigledno zastupa celu ekipu, s obzirom da ih je zatekao načičkane oko zvučnika i na tribinama tik iza njih.
-Nemoj da me razočaraš, golmane. Pusti nešto dobro.
Oduševljeno poskakuje uz pobednički uzvik, i pre nego što stigne da bilo kako odreaguje, ona je već otišla. Kao grčki Hermes koji donosi vest o pobedi, praćena sa još dvadesetak istih takvih uzvika. Prvi zvuk nakon toga je obaveštenje da su zvučnici povezani sa telefonom. Očigledno im narednih ko zna koliko minuta neće biti potreban. Pažljivo ih prebrojava da kasnije ne bi gubio vreme za prozivku, potom kreće preko terena ka Darku na potpuno drugom kraju. Ali, pre toga, mora da dobije odgovor na pitanje koje ga kopka.