„Takva sam. Navikni se.“
Rekla sam gledajući ga ravno u oči, čak iako nas dijeli samo jedan cenat.
Nasmešio se.
Ja: „Okej, što je to toliko zanimljivo s mojim usnama da ne sklanjaš pogled s njih?“
V: „Ništa. Samo me zanima ukus.“
Progutala sam knedlu.
Ostavljao me bez daha.
Zašto imam toliku želju da sada prisloni usne na moje?
Ja: „Možeš se maknuti od mene? Neko će nas vidjeti i može se shvatiti pogrešno.“
Grubo je istisnuo moj struk i još više me približio sebi. Osetila sam svaki deo njegovog tela na sebi.
„Što radiš, Viktore!?“
V: „Dokazujem ti da me uopšte ne zanima da li će nas neko vidjeti. Razumiješ? Ja radim što ja hoću.“
Huknula sam.
Ja: „Ali, ne možeš da radiš sa mnom što god ti hoćeš. Ne možeš me grliti bez mog dopuštenja, ne možeš tek tako stavljati ruke na moj struk i vrat kada god ti to želiš, i najbitnije ne možeš me imati Miličeviću.“
Zagrizao je donju usnu nakon što sam se izmakla iz njegovih ruku.
Nije obraćao pažnju na ono što govorim već je samo skinuo majicu. Bože, kakva građa.
Ja: „Što bre radiš?“
Okrenula sam mu se leđima na što se on samo nasmejao.
V: „Samo se presvlačim. Neću valjda u ovome na sastanak.“
Poskočila sam.
Ja: „Sastanak! Pa nisam se ni spremila.“
V: „Imaš sreće što je u hotelu.“
Krenuo je iz sobe, ali pre nego što je otišao dodao je. „Bolje požuri. Sastanak počinje za 15 minuta. I da, obuci se lepo.“
Podigla sam jednu obrvu te ga istjerala iz sobe.
Ja se uvek sredim lepo!
